FELJTON - OTIMANJE VLASTI OD TURAKA: Knez je poslove obavljao lukavstvom, ali i silom i nasiljem

Jevto Savić Čotrić lapidarno je predstavio Vuku Karadžiću kneza, vlast i turski uticaj (1817): "Srbska vlast ukrepljava se u časti Sultana Obrenovića!" Miloš ne samo da je shvatao vlast kao Turci, već je nju od njih oteo i takvu zadržao u svojim rukama. Tokom prve vladavine borio se da Srbiji obezbedi autonomna, a sebi sva vladarska prava, i da uredi državu.

Dugo je kneževa vlast bila primitivna i neuređena, budući da nije raspolagao učenim i iskusnim ljudima da ga savetuju i obavljaju ono malo vlasti što su oteli od Turaka. Svi ljudi iskusni u ovom poslu prebegli su s Karađorđem. Obrenović je raspolagao sopstvenim iskustvom koje je stekao ratujući i upravljajući nahijama dobijenim na upravu. A to je bilo isuviše malo, i nije davalo neku nadu za bolju i sigurniju budućnost.

UPOREDO s tim valja istaći da su Srbi u Beogradskom pašaluku živeli primitivnim životom opterećeni vekovnim ropstvom, zadivljali u zabitim predelima, nepreglednim šumama, udaljeni od ono malo drumova i s tankim slojem pravoslavnog gradskog stanovništva, koje je etnički u manjini bilo srpsko. U takvom Beogradskom pašaluku nesigurnost su preživljavali i Turci i Srbi. U ustancima su Srbi osetili "sladost slobode", što je još više iskomplikovalo tursko-srpske odnose. Uvesti poredak u takvu provinciju, gde je netrpeljivost između Srba i Turaka bila na vrhuncu, ne samo u vreme rata već i u vreme mira, nije bilo jednostavno i lako.

Znajući svoj narod i Turke, knez Miloš je morao biti uvek na oprezu i sa sabljom u ruci.

Strogost, još uvek ispoljavana sečom glava, bila je jedno surovo ali plodotvorno delo u uspostavljanju reda i poretka i izgradnji države. I Srbi i stranci zapazili su da je zapt u upravljanju zemljom bio najsigurniji način vladavine, koji je sveopštu nesigurnost pretvarao u toliko poželjnu sigurnost. Rihter je u pravu kada je pisao: "Kneževa strogost, koja je, na jednoj strani njemu samome škodila, uvela je, na drugoj strani, policijski red i građansku poslušnost, razbojnici su pohvatani ili su se razbežali preko granice pa je čovek smeo mirno da prenoći pod slobodnim nebom kao u najkulturnijoj Nemačkoj." Bilo je to vreme kada je knez bio "zakon Srbije."

KAKO je knez Miloš, kojim merama i kojim načinom uspostavio svoju neograničenu vladavinu? Sve dok je u Beogradu boravio vezir, turski upravnik Pašalukom, Miloš je znao da vlast deli s njim. Po ugušenju Đakove bune on je pisao "svetlom devletliji", kako je oslovljavao ne samo vezira već i sve okolne paše i ugledne turske niže upravnike, da bi bilo dobro da se sastanu i dogovore "kako ćemo drugojačije ovim narodom upraviti".

Neki dan kasnije žalio se veziru da buntovnici iz Austrijskog carstva ulaze u Srbiju i dodao: "Nikada mi zemlju našu od buntovnika očistiti i ovde mirni biti ne možemo." Ovo je slikovit primer dvovlašća, podele vlasti između vezira i kneza, dakle zajedničke vrhovne tursko-srpske uprave. U okvirima Srbije on je učvrstio svoju vlast, a potom u vreme autonomije i osnažio.
Jedan od bitnih kneževih nedostataka vladavine bila je nepostojanost u rečima i delu.

Niko nije verovao u ozbiljnost njegovih obećanja i zakletvi. Ljudi su bili uvereni da je knez mnoge poslove obavljao lukavstvom, a mnoge silom i nasiljem. Ima mnogo primera da knez Miloš narodu obeća jedno, a radi sasvim drugo. U vreme Đakove bune, u nameri da pobunjenike primiri, pribegavao je raznim sredstvima. On je uveravao narod da će ispuniti njegova zahtevanja, branio knezove, pa ih potom žrtvovao. U jednom kriznom trenutku nudio je ostavku. Kneževa dvoličnost je očita, prilagodljivost trenutnim prilikama uočljiva, opreznost vidljiva i neskrivena. Vrhunac ovakvog ponašanja jesu prebacivanje krivice na Turke i skidanje odgovornosti sa sebe i s lokalnih starešina.

Ovakav zaključak izveden je na osnovu njegovih pisama, pisanih u dve varijante: prva je čitana narodu, a druga je bila namenjena knezovima, s naznakom - "pisano mu potajno." U prvom je obećavao ustupke narodu, u drugom je tražio od knezova da puste u narod reči o tome da su dijaka Miloja potkupili Turci i da je Đakova buna tursko maslo. Umeo ja da se pravda pred narodom da su neke greške počinile starešine bez njegovog znanja, što se i dešavalo, ali retko. U javnim nastupima piše svom "vernom narodu", u tajnim svom "bezumnom narodu."

NEKOLIKO godina posle Drugog ustanka knez Miloš često poistovećuje sebe s državom i mnogim zaslužnim i uglednim ljudima prebacuje kako jedu njegov hleb! Uveren da su on i država isto, pretio je Vasiliju Popoviću da posao odradi "silom ovoga pisma" (1820). Vuka je upozoravao kako da piše o njemu i Karađorđu, i naređivao: "to je moja soveršena volja" (1824). A često je izgovarao rečenicu kojom je ukazivao da se mora poštovati hijerarhijski red: "Nedam ja da kakoću jaja, kad kokoške ćute." Navedeni primeri ukazuju da je vlast shvatao bez ograničenja, a Ninković je kneževu samovolju saopštio lapidarno i jasno:

"Ama, more, ja sam Gospodar, pa oću da me služiš; ako oćeš oćeš, a ako nećeš, opet oćeš." Svi su strahovali od kneževih zastrašujućih pretnji, jer su znali da njegova sekira i nož seku s obe strane. Svako ko se službe primio morao ju je obavljati prema kneževim naredbama. Činjenica je da je i kneževa okolina, s retkim izuzecima, kakav je bio Nikola Nikolajević, uticala na knežev način vladavine.

Đakova, i naročito Miletina buna, prinudile su Obrenovića da ublaži svoj način vladavine. Suspenzija Sretenjskog ustava, potom uspešan boravak u Stambolu, ohrabrili su vladara, pa je njegovo popuštanje pred opozicijom prestalo, a strah i obećanja bili su zaboravljeni. Izvesnih promena je bilo, one su bile primećene, ali nedovoljne za bolji poredak i boljeg vladara. Kunibert tvrdi da je primetio promene i da nije bio "više isti čovek", da je bio ljubazniji, snishodljiviji, otvoreniji, zauzdaniji, manje bujan, povučeniji, da je prestao da se meša u sitnice svog gazdinstva, da je sudovima prepustio deljenje pravde i da nije više batinama kažnjavao činovnike ni ostale prestupnike, da se odrekao trgovine i da je pokazivao "više dostojanstvenosti u svome držanju." Međutim, Obrenović je i dalje živeo u uverenju da nema osobe u zemlji koja bi mogla da ga zameni na prestolu. Bila je to njegova velika greška, koja ga je vodila sigurnom padu.

SUTRA: Drama u kumovskom trouglu