FELJTON - IZBOR DRUGOG SRPSKOG VOŽDA: Strah od Turaka bio je jači 1815. nego 1804. godine

U Takovu nije polagana zakletva vernosti, u Crnući nije blagosiljan Milošev vojvodski barjak, ali su se ustanici zaklinjali pred pojedine bitke i odlučujuće događaje. Sabor u Takovu nije se mogao održati bez prisustva prote Janka Vitomirovića, a ne postoji nijedan pouzdan podatak o prisustvu arhimandrita Vraćevšnice Melentija, ali mu je potonje uobličavanje takovskog memorijala pronašlo mesto uz vožda Miloša zbog prisustva u vreme dogovora u Crnući, pre Takovskog sabora.

Obrenovićev izbor i njegova pojava u vojvodskom odelu bili su prvi garant uspeha. Zatim je Miloš ušao u kuću s pisarem Dimitrijem, "te raspiše knjige na sve strane, da ustaje na oružje i malo i veliko i da biju Turke". Nije poznato kome su sve pisma upućena, Miloš pominje kao primaoce Drinčića i Dobraču, a Milićević navodi da je pismo došlo u ruke i Živku Mihailoviću u Gročanskoj nahiji, a sačuvano je samo pismo poslato Radosavu Jelačaninu, bivšem vojvodi u Gornjem Ibru.

NEŠTO više znamo o nosiocu tog pisma, bivšem vojvodi studeničkom, popu Filipu Petroviću, koji ga je odneo u Jagodinsku nahiju i, pošto je obišao Temnić, predao ga u ruke knezu levačkom Iliji Vukićeviću. O njemu je nešto načuo Stevča Mihailović, pošto navodi da ga je čitao kod Oraške crkve. Ne zna se ništa ni o odgovorima, osim da mu je Nikola Milićević Lunjevica doneo, kako beleži Sarajlija, preterujući, "konjski tovar pun talira", što se pre može prihvati kao legenda nego kao istina... Novac je bio potreban za kupovinu neophodnog naoružanja za uspešno ratovanje, u čemu se odlikovao Ilija Marković, koji je utrošio 12.000 talira na narodne ciljeve, avgusta 1815. godine.

Pitanje izdaje, samim tim i polaganja zakletvi vernosti, nije se pojavilo u onom drastičnom obliku u kom se ispoljilo 1804. godine iako su svi strahovali od izdaje. I Miloš Obrenović bio je primoran, ali retko, da goni kolebljivce da se late oružja, ali nije morao kao Karađorđe da lomi njihov otpor vešanjem ispred kućnih vrata ili paljenjem domova. Dočepavši se grupe kmetova, koji su s knezom Aksentijem Miladinovićem dopratili Imšir pašu do Čačka, dao je iseći sve, osim Aksentija.

Obrenović je bio ljut na kneza Aksentija zato što je pokrenuo Beogradsku nahiju da "zajedno s Turcima nas biju." Sličan postupak izveo je prema neposlušnim Mačvanima, pre bitke na Dublju... Ovakvih beskompromisnih obračuna bilo je znatno manje 1815. nego 1804. godine.

TAKOVSKI zbor na Cveti nije se urezao u sećanje učesnika u onoj meri u kojoj je Orašački zbor. Razlozi su sledeći: Marićevića jaruga se nalazila nedaleko od turskog hana, dok je takovska crkva bila znatno udaljenija od brusničkog muslima. Orašački zbor je bio strogo kontrolisana tajna budućih ustanika, Takovske Cveti su bile narodni praznik koji je omogućavao i tajni dogovor. Strah koji je u prvom slučaju bio očit, postojao je i u drugom, ali znatno manje. Otuda je sećanje na Orašac u istorijskim izvorima memoarskog štiva znatno više i jače upamćeno i s više pojedinosti od kazivanja o Takovu... Vule Ilić Kolarac, učesnik oba ustanka, sećao se polaganja zakletve Karađorđu u Orašcu, kada mu je kosa "dupke stajala" i kada je mislio da je okrilatio i da neće više po zemlji hodati, već da će leteti, da je Bog među Srbe sišao i da se Turci ni u Šamu ne mogu održati. A kada su austrijske vlasti u maju 1815. godine ispitivale Simu Milosavljevića Paštrmca, posle jednog prelaska Save, on im je otkrio mnoge pojedinosti i pre i posle dizanja Ustanka, ali nije pomenuo Takovske Cveti, ni svoje učešće u njima. Utisak je savremenog povesnika da je sve u vezi s Drugim ustankom, upoređujući ga s Prvim, bilo smirenije, blaže, smišljenije i u znatno manjem opsegu od učešća učesnika u njima do budućih borbi i ratovanja.

Strah od Turaka bio je jači 1815. nego 1804. godine, a razlog su nešto duži i nemilosrdniji teror, koji im je prethodio. Već posle prvih sukoba, u oba ustanka, nestalo je straha. O Drugom ustanku svedoči kaluđer Gerasim, koji kazuje: "onda i mi odložismo strah i počesmo se krepko biti s Turcima".

Iako je Ustanak izbio tri dana ranije, Cveti su prihvaćeni kao njegov početak jer je tada Miloš Obrenović izabran za drugog vožda srpskog naroda, zamenivši vezirovu bujuruldiju narodnim izborom. U Takovu se predao Turcima, u Takovu je s njima konačno raskinuo.

MILOŠEV izbor za vođu Ustanka nije sporan, kao što nije bio ni Karađorđev. Sporna je bila samo titula... U istoriografiji je prihvaćeno Novakovićevo mišljenje da je izbor vožda 1804. godine bio prvi korak ka organizaciji državne uprave, pa je i izbor Miloša bio nastavak ove državotvorne radnje. Karađorđe je tokom Prvog ustanka nosio tri titule: komandant od 1804, predvoditelj od 1808, a vožd od 1811. godine. Tokom ratovanja u Drugom ustanku Miloš Obrenović je nosio titulu vožd, o čemu je ostalo malo podataka, ali pouzdanih, da bi je zamenio titulom knez uspostavljanjem mira. Do tada je Obrenović nosio tri vojničke (vojvoda, komandant ili glavni komandant, glavnokomandujući fronta) i dve civilne titule (obor knez i baš knez).

Istorijski izvori su raznoglasni: Vuk ga oslovljava starešinom i gospodarem, dok sam Miloš kaže da je bio "predvoditelj i starešina." Za Aleksu Simića on je bio "Verhovni zemaljski gospodar". Mnogi Miloša različito titulišu, kao Sarajlija: rukovodilac, sveupravitelj, gospodar i vožd. Poslednjem zvanju, ipak, pridaje posebnu važnost: Miloš je "oglašen i poznan svuda za vožda i gospodara svoga naroda" i, ističe: "novi mu vožde", i "Srb-Vožd novi." Vredi podvući da je Obrenović, tvrdi Sarajlija, postavio uslov zboru da se neće prihvatiti vođstva "ako njega za svoga verhovnoga Vožda i Gospodara ne uzmu i ne postave, kakono je Karađorđe bio."

SUTRA: OTIMANjE VLASTI OD TURAKA