FELJTON - RAZVIJEN USTANIČKI BARJAK: U Drugi ustanak ušlo se s jačom odlučnošću nego u Prvi

Zbog mnogih loših iskustava s Turcima on je bio obazriv, takav će ostati celog života. Već tada bilo mu je jasno, za razliku od Karađorđa i njegovih ustanika, da se sa sultanom ne može boriti, pa je odredio cilj - borbu protiv turskog zuluma i nezakonite uprave beogradskog vezira Sulejman-paše. Računao je na stranu intervenciju u korist Srba, od Rusije i Austrije, i na milost sultana. S takvom odlukom upustio se u pripreme, nameran da ustane na Cveti, poznati narodni i crkveni praznik.

"Gordo tiranstvo" i "muke nečuvene u naše vreme" prisilile su baš kneza Miloša da osmisli podizanje ustanka. Nije slučajno prota Mateja zapisao na poleđini pisma dobijenog od Molera: "Neće knezovi ići, neće - neće imati kad", misleći na deputaciju koja je trebalo da putuje u Carigrad. Od Obrenovićevog dolaska u Crnuću ništa nije rađeno bez njegovog znanja i odobrenja. Jato njegovih prvih saboraca činilo je sedam ličnosti, prema njegovom sopstvenom kazivanju: Lazar Mutap, Arsenije Lomo, Milić Drinčić, Jovan Dobrača, Sima Paštrmac, arhimandrit Melentije Pavlović, Petar Topalović, ljudi Rudničke i Kragujevačke nahije, ne ubrajajući u njih braću Jovana i Jevrema i još nekoliko momaka. Svi su bili okupljeni u njegovom skromnom domu.

ZA RAZLIKU od dogovora u Rudovcima i Vreocima, dogovoru u Crnući prisustvovalo je manje ljudi, ali odlučnijih i predvođenih čvrstom Miloševom rukom. Njima je, pre nego što je podelio zadatke da dižu narod samo Rudničke i Kragujevačke nahije, rekao "da već nema drugoga spasenija, nego da se biju s Turcima, dok ne pomru svi!" Da bi otklonili nepoverenje, preovlađujuće u ovom mutnom vremenu, zaverili su se jedni drugima polaganjem zakletve vernosti. "Potom se svi zakunu Milošu da će ga slušati i s njime pomreti, a on se zakune da ji neće izdati, nego da će s njima umreti." Iako ih je poslao da bune ove dve nahije i ubiju beogradskog kneza Aksentija, Miloš je, pod izgovorom zime, odložio dizanje ustanka do Cveti (oko tri nedelje), a brata Jevrema uputio u Ostružnicu s dželepom volova, kako bi obezbedio nešto novca.

Drugi srpski ustanak je izbio spontano, pre određenog vremena i u tome se nije razlikovao od Prvog. Arsenije Lomo je, kako Miloš kaže, "uhitrio" i rasterao Turke koji su sakupljali harač na Cvetni četvrtak, 20. aprila 1815. godine, u Jasenici, a Jovan Obrenović, Simo Paštrmac, Toma Vučić i Blagoje Tomić su na Lazarevu subotu (22. april) u Gruži ubili turskog poreždžiju. Jedan memoarista beleži da je Jovan ubio egzekutora.

Nemir se osetio i u Valjevskoj nahiji, gde su iguman bogovađski Avakum i knez Vasilije Pavlović iz Bajevca bodrili žitelje idejom da će austrijski car poslati vojsku u Srbiju i da se spremaju za ustanak.

TIME je počeo Drugi ustanak, tri dana pre sabora u Takovu i plana Miloša Obrenovića.

Lomo je iz Jasenice prešao u Kačer i s Kačercima opseo Rudnik, ali nije mogao da ga zauzme, pa se s Turcima dogovorio da ih propusti za Užice. Rudnik je branio bivši muselim, poreklom Rudničanin, junak i zulumćar, aga Tokatlić. Ne znajući za dogovor Loma i Tokatlića, ustanici su napali tursku kolonu, ubili rudničkog agu i posekli skoro sve Turke. Tokatlićev sestrić, iz osvete, ranio je Loma, koji je nekoliko dana kasnije umro kao prva značajnija ustanička žrtva, ožaljen od Obrenovića ("prvog i iskrenog druga izgubim").

Istoga dana Miloš Obrenović je otišao u Brusnicu svome pobratimu i muselimu Rudničke nahije Ašim-begu, koji mu je pomogao da se spase iz Beograda, saopštio mu nameru o dizanju ustanka i otpratio ga do Užičke nahije. Primer čojstva za poštovanje, odmeren stav prema Turcima, kojeg će se držati do kraja Ustanka. Potom se vratio u Crnuću, da se spremi za sabor u Takovu.

NA CVETI, poznatom pokretnom narodnom prazniku, koji je 1815. godine padao na dan 11, po starom, odnosno 23. aprila, po novom kalendaru, sakupio se narod na Saboru u Takovu, na livadi pored crkve brvnare i groblja, na blagoj padini obrasloj gustom hrastovom šumom, "prisojnom polju zvanom Selište", što govori da je ovo mesto bilo ranije naseljeno. Šta će se na Saboru dešavati znali su samo odabrani pojedinci. Miloša Obrenovića dočekao je ispred crkve prota Janko Vitomirović i "krstom blagoslovio vojvodu Miloša i njegovu ratnu družinu", a bogosluženje u crkvi obavio je takovski pop Pavle. Iz mase naroda rudničko-takovskog kraja, uglavnom iz Rudničke i ponekog iz Užičke i Kragujevačke nahije, izdvojila se grupa uglednih ljudi, kmetova i staraca: Miloš Obrenović, Lazar Mutap, Nikola Lunjevica, Milić Drinčić, Jovan Obrenović, Marko i Nikola Rakić, Milovan Lomić, Jovan Lazić, Atanasko Mihailović, Vasa Popović, prota Janko Vitomirović, Pavle i Petar Štula, Ilija Preljinac, Radoje Vukotić (Dugački Radojlo)...

Posle bogosluženja oni su zamolili Miloša Obrenovića, najznatniju ličnost na Saboru i u zemlji, da im bude vožd i da ih ne izda.

OBRENOVIĆ je u kratkom govoru obavestio okupljene o teškoćama koje im predstoje, i prihvatio se starešinstva, pod uslovom da mu budu verni, poslušni i da se okanu međusobnih zavada. "Ja nikoga na moju dušu ne uzimam, nego za slobodu roda i ostatka dužni smo svi sad krv prolivati... Ta bolje nam je odrešeni da ginemo kao junaci, ne želi da nas vezuju i seku vezane kao babe." U Drugi ustanak ušlo se s nešto jačom odlučnošću i nepokolebivošću nego u Prvi. U tome su čak prednjačili starci i kmetovi, koji su inače uvek bili protivni buni i koji su sada govorili da će "da se biju s Turcima dok svi ne izginu". Oprezni Miloš i odmereni narodni prvaci našli su se na istoj ustaničkoj ravni, što je bio dobar predznak budućeg pregnuća. Miloš neće morati nikoga da silom goni na pobunu protiv Turaka, niti da uzima na svoju dušu, kao što je morao da radi Karađorđe. To se vidi i po tome što je Saboru prisustvovao zaptija rudničkog muselima, Srbin poreklom, koji se nije vratio u Rudnik, već se pridružio ustanicima.

Ovu bitnu promenu u držanju Srba doneli su ratovanje od 1804. godine, stečeno iskustvo i sloboda.

SUTRA: Izbor drugog srpskog vožda