FELJTON - KOMANDANT RUDNIČKE NAHIJE: Miloša je gotovo svuda junačka sreća dobro služila
NE zna se pouzdano kada je Miloš Obrenović postao vojvoda. Vuk Karadžić i prota Mateja tvrde da je vojvodsko zvanje stekao još u početku Ustanka (1804), u šta se ne može poverovati.
Knez Miloš na topu, Foto Rad Anastasa Jovanovića
Miloš Obrenović tvrdi u autobiografiji da je Milan postavljen za komandanta Rudničke nahije na samom početku Ustanka. Za sebe, pak, navodi da je postao vojvoda tek 1807. godine, za vreme borbi oko osvajanja užičke kreposti. "Videći i Karađorđe heroičesku hrabrost u meni, dade mi čin i postavi me vojvodom od strane južne, to jest koja se graniči s Albanijom i Hercegovinom", sećao se knez Miloš.
Grozdenović peva o ovom događaju kao što je zabeleženo u autobiografiji, jer im je izvor isti - knez Miloš. Dakle, vožd ga je postavio vojvodom "kod brata", pre konačnog pada Užica (1807).
Miloš Obrenović se, u tim prvim sukobima, predvodeći Užičku nahiju, istakao hrabrošću i bio ranjen, verovatno rano s proleća 1807. godine, prilikom juriša na jedan od turskih šančeva iskopanih ispred utvrđenja (Pora, Terazije, Klisura, Dovarje).
Ranjeni vojvoda pao je i ostao na jednom od pomenutih šančeva, pa su ga ustanici, prema kasnijoj zabelešci Emeriha Lindenmajera, morali da otimaju od Turaka. Vuk piše da ga je "udarilo tane puščano više leve sise, pa izašlo kroz pleća; no i tu mu sreća njegova, ili može biti sreća naroda Srpskoga održi život, i on posle 10-12 nedelja ozdravi sasvim."
Jedan kasniji izvor beleži: "Kuršum beše prodro u grudi i to ispod srednje trećine na prednjoj ivici leve ključnice, i projurio kroz donje polje desne lopatice, dakle baš kroz grudi." Opis vojvodine rane kod Vuka i Lindenmajera sličan je kao i kod Grozdanovića, pa im se može pokloniti poverenje. Obrenović je ostao malo sakat u levu ruku, prema sopstvenom kazivanju, što je bila mala posledica budući da je bio "smrtno ranjen". Na kasnijim vladarskim portretima kneževa ne vidi se u celosti leva ruka, već samo desna.
Može se pretpostaviti da je zadobio više rana, ali je ova bila, sasvim sigurno, najteža.
Ranjenik je s bojišta prebačen u kuću Mihaila Radovića u Ravnima, gde je nekoliko dana proveo bez lekarske pomoći, "u očajnom stanju". Kunibert piše da su među ustanicima bila svega dva hirurga, dok je lekara-vidara bilo više, pa pošto nijedan nije bio na užičkom bojištu, nije imao ko da ga leči.
VERNOST OTADžBINI I VOŽDU
PRVI starešina koji je dobio najviše zvanje posle ministra vojnog bio je Miloš Obrenović (1. jun 1811), potom Prota Mateja Nenadović i Luka Lazarević. Takve vojne zapovednike vožd nije imenovao na istočnom frontu, jer su tamo Rusi držali komandu. Potom je ustanovio još jedno visoko vojno zvanje - glavnokomandujući iznutra i dodelio ga Simi Markoviću, koji je objedinjavao drinski front, i Mladenu Milovanoviću, koji je objedinjavao jugoistočni front. Valja istaći da se ovo zvanje dodeljivalo svake godine, dakle, ono nije bilo trajno kao što je ranije bilo zvanje komandanta nahije, i da se moglo zadržati samo ako se pokaže vernost otadžbini i voždu, i spretnost u komandovanju.
Život teško ranjenog vojvode bio je ugrožen i jedino rešenje bilo je da se odvede u Beograd, gde je ranjene ustanike vidao Hećim Toma, sin još čuvenije vidarke Ćira-Mane.
Ostalo je upamćeno da su vidari, sin i majka, izlečili vojvodu, a jedan od načina vidanja Obrenovića, ali i drugih ranjenika, bio je Hećim Tomino isisavanje gnoja iz obolelih kanala, "svojim ustima". Najbolji dokaz da je ovo lečenje uspelo jeste dug Obrenovićev život u punoj snazi, zapisao je Lindenmajer.
Gospodar Milan Obrenović je svom bratu, sada već vojvodi Milošu, pošto je preboleo ranu, "poklonio" zapovedništvo nad Užicem i Užičkom nahijom. Ovde bi reč "poklonio" trebalo shvatiti u smislu poverio. Vojvoda Miloš je "leti na Zlatiboru čuvao krajinu od Turaka, a zimi je sedio u Užicu." U svim borbama on se posebno istakao hrabrošću i, kako Vuk svedoči, dok je Milan "gospodovao i zapovedao, Miloš [je] vojevao i vojvodovao i gotovo ga je svuda junačka sreća dobro služila." Milan je bio "više razsuditelnog nego voinstvenog duha", i "sladkorečeni", beleži Sarajlija, pa je uz takvog upravnika bilo dovoljno prostora za jednog hrabrog ratnika kakav je bio njegov polubrat.
Na Skupštini u Hasan-pašinoj Palanci izvršene su promene u Savetu, pa su odlukom Skupštine izabrani u Praviteljstvujušči sovjet Jakov Nenadović, Milan Obrenović (po drugi put) i Petar Dobrnjac. Do tada je Stojan Pavlović predstavljao Rudničku nahiju u Savetu, kao njen knez. Postavši ponovo savetnik, Milan se morao odvojiti od nahije, a kada je Skupština u Beogradu, krajem iste godine, izabrala Milana za deputata pri ruskoj komandi, time je on sasvim sklonjen od nahijskih i vojnih poslova, što je stvorilo uslove da Miloš u narednim godinama stekne najviša vojna zvanja. Tada je sigurno određen njegov zamenik u zvanju komandanta Rudničke nahije. Miloš je i do tada zamenjivao Milana, najpre u zvanjima nižim od vojvodskog, zatim kao vojvoda (od 1807) i od tada kao komandant. Na osnovu voždovog akta od 30. decembra 1809. godine, može se tvrditi da je njegov polubrat Miloš Obrenović postao komandant Rudničke nahije. Bilo je to Miloševo prvo imenovanje u ovom zvanju, verovatno u danima rada Skupštine u Hasan pašinoj Palanci (oktobar) ili, eventualno, Beogradske skupštine (kraj novembra i početak decembra) 1809. U pomenutom voždovom raspisu vojnim i civilnim starešinama Rudničke nahije, Miloša je dva puta oslovljavao s gospodar, i u zvanju komandanta: "U tursku stranu da ne bi niko usudio se prodati bez znanja i dozvoljenja gospodara Miloša, komendanta vašeg." (podv. R. Lj.)
Ustanička vojna organizacija ustalila se ustavnom reformom 1811. godine. Umesto nahijskih komandanata uvedeno je tokom leta novo zvanje - glavni komandant, potom glavnokomandujući fronta. Shodno jednoj odluci Skupštine iz januara 1811. Karađorđe je u junu pristupio imenovanju tzv. vojnih komandanata. Neki dan kasnije uveo je i zvanje glavni komandant, odn. glavnokomandujući fronta. Ovim zvanjem hijerarhijska lestvica ustaničke vojne organizacije bila je sledeća: vožd - ministar vojske - glavnokomandujući fronta - vojni komandant (ili glavnokomandujući, ranije nahijski komandant) - vojvoda - kapetan - urednik - vojnik. Sa ovakvom organizacijom vojske ratovalo se s Turcima do kraja Ustanka, uz konjicu, artiljeriju, dobošare, zastavnike i još neke manje važne vojne obveznike.
Miloš Obrenović imenovan je za glavnog komandanta Rudničke, Užičke i Starovlaške nahije i Dragačevske knežine, dvama aktima: o postavljenju, koje je potpisao ministar vojni Mladen Milovanović, i punomoćjem, koje su potpisali vožd Karađorđe i Milovanović. Pod njegovu vojnu vlast stavljeno je dvanaest vojvoda: Lazar Mutap, Arsenije Lomo, Milić Drinčić, Aleksa Popović, Nikola Karamarković, Mihailo Radović, Đorđe Protić (Ilić), Novak Bošković, Milić Radović "dragačevski", Maksim Rašković, Petronije Šišo i Stanoje Pucar. Svima njima poslato je obaveštenje da su dužni da mu se pokoravaju i da "sveto slušaju u svemu" njegove zapovesti. Oni nisu imali pravo da komuniciraju sa Savetom i voždom mimo njega, a on je obavezan da vožda i Savet češće i podrobnije izveštava.
SUTRA: RAZVIJEN USTANIČKI BARJAK