FELJTON - DUŽNOST NAJSTARIJEG MUŠKOG ČLANA: Milošev polubrat Milan bio je poslanik u ruskoj vojsci

Zna se da je Obren umro 1777. godine, pa se Višnja nije mogla preudati najmanje godinu dana posle muževljeve smrti. Višnja je nekoliko godina živela sama sa svojom maloletnom decom, pa je potom stupila u drugi brak, otišavši iz imućnije kuće u siromašniju. Pošto je utvrđeno da je knez Miloš rođen 1783. godine, ona se preudala za Teodora Mihailovića iz Gornje Dobrinje između 1779. i 1781. godine. I Teodor Mihailović ostao je bez supruge, te stoga knez Miloš kazuje u autobiografiji da su mu oba roditelja bili "vtorobračni".

Teodorova i Višnjina deca iz prvih brakova bila su, po svemu sudeći, istog uzrasta. Knez Miloš se sećao da je Višnja dovela sa sobom u Dobrinju troje maloletne dece. U kući siromašnog Teodora odjednom se, od njegovih petoro, skoro udvostručio broj dece na osmoro. "Vtorobračni" supružnici su učvršćivali bračnu zajednicu novim porodom - Milošem (1783), Jovanom (1786) i Jevremom (1790). Tako se u kući pukog siromaha našlo jedanaestoro dece, iz tri braka. Svi izvori se slažu da su živeli "u najvećem siromaštvu" i "krajnjem ubožestvu". Jedan knežev biograf opisuje u stihovima taj period:

"U prostoti oni su živeli

I upravo zemljodelci bili".

KAD je Jevrem rođen, najmlađe dete u drugom braku, Jakov i Milan, deca iz prvog braka, mogli su imati oko dvadeset tri i dvadeset godina. Već poodrasli, oni su se vratili u svoj dom u Brusnici, na očevo imanje, a Teodor i Višnja su udali Stanu za Savu Nikolića iz Dobrinje.

Ni drugi Višnjin brak nije bio duga veka. Teodor je umro 27. novembra 1802. godine i sahranjen je na seoskom groblju u Srednjoj Dobrinji, gde su u to vreme živeli. Crkvu u Gornjoj Dobrinji knez Miloš je podigao 1821/22, a nadgrobnu ploču postavio 1825. godine. Potom su kosti Teodorove prenete i pokopane u porti, prema oltarskoj strani. Na nadgrobnoj ploči, koju je uradio i postavio gospodar Vasa Popović, po kneževom nalogu, piše: "Ovde leži telo počivšeg Teodora, oca Njegove Svetlosti Gospodara i Knjaza Srbskog Miloša Obrenovića, koi mu i ovu svetu pretstojeću crkvu za upokojenije duše sazda i podiže. Prestavi se meseca Novembra 15. 1802 god". Obrenović je tada nameravao da poseti Dobrinju, Brusnicu i Vraćevšnicu da bi prisustvovao postavljanju nadgrobnih ploča - ocu u Gornjoj Dobrinji i majci u Vraćevšnici. Zbog gušenja Đakove bune knez nije stigao da obiđe Dobrinju, ali jeste Brusnicu i Vraćevšnicu.

TEODOROVA smrt bacila je porodicu u još veću bedu. Miloš, pošto su se njegova polubraća odselila i osamostalila, morao je preuzeti dužnost najstarijeg muškog člana domaćinstva, i to u dvadesetoj godini.

Ostavši udovica, po drugi put, s maloletnom decom, osim najstarijeg Miloša, koji je već bio u službi marvenih trgovaca, Višnja je bila prinuđena da još jednom menja mesto boravka. Posle Teodorove smrti, Jakov Obrenović je došao u Srednju Dobrinju i odveo u Brusnicu majku s trojicom polubraće (1803). Time je Miloš postao žitelj Rudničke nahije, odnosno njenog dela koji se nazivao Crnogorska knežina. Crna Gora, odnosno Crnogorska knežina, delila se na dva dela, i pod istim imenom pripadala Užičkoj i Rudničkoj nahiji. Život i rad uz polubrata Milana, ili kako je dao da se zapiše na njegovoj nadgrobnoj ploči - "jednoutrobni" brat predodredio je buduću ustaničku i vladarsku karijeru Miloša Obrenovića.

VIŠNjA je živela neobično dugo, pa su je zbog toga, iz milošte, zvali Baba Višnja. Ustaničko doba je preživela u Brusnici, a potom je delila sudbinu s Miloševim i Jakovljevim ženama i decom. Odlučivši da ne beži u Austriju 1813. godine, Miloš Obrenović se vratio u Brusnicu pre nego što su Turci prodrli u Rudničku nahiju. Ženu i decu, verovatno i majku, sklonio je u manastir Nikolje. Neki dan kasnije predao se Sali-agi Serčesmi, koji ga je postavio za obor-kneza Rudničke nahije. U tim teškim i neizvesnim danima to je ulivalo izvesnu sigurnost njemu i njegovoj široj porodici.

Miloš nije smeo da vrati porodicu u Brusnicu, u kojoj su Milan i on izgradili "svoje dvore" i od nje načinili malu varoš. U nju se odmah smestio muselim, a Obrenović, da bi i dalje bio siguran i zaštićen od Turaka, premestio je porodicu i majku u Šarane. Turcima se još više izmakao preseljenjem porodice u Crnuću, u vreme Hadži-Prodanove bune (oktobar 1814).

Višnja se, najverovatnije, vratila u Brusnicu 1816. godine, smestivši se u dom Jovana Obrenovića, upravnika Rudničke nahije. Umrla je u Brusnici 30. juna 1817. godine, poživevši četrdeset godina posle smrti prvog muža Obrena, a petnaest godina posle upokojenja drugog muža Teodora.

KNEZ Miloš je preneo majčine kosti u manastir Vraćevšnicu, a na grob je postavio ploču s natpisom:

"Ova tvrda stena pokriva kosti starice Višnje, koja se prestavi 18. juna 1817. godine; ona je imala iz prvog braka sina Milana, koji je bio srpski poslanik u ruskoj vojsci u Vlaškoj, i tamo umro 1810. godine, i iz drugog braka: vrhovnoga kneza srpskog, Miloša Obrenovića, koji srećno upravlja srpskim narodom; Jovana, kneza rudničke nahije, i Jefrema, kneza šabačke i valjevske nahije. Pisano 1820".

Godine 1825. knez je obnovio manastirski konak, na njega postavio drugu ploču s natpisom i prisustvovao svečanosti, meseca jula. Kunibert je ostavio podatak da se knez Miloš odnosio prema majci s "najdubljim poštovanjem, postavljajući sebi kao zakon da se pokorava svakoj njenoj volji s najvećom brižljivošću".

Kralj Aleksandar Obrenović je podigao na Baba Višnjinom grobu spomenik (1901) i na njega ugradio kneževu nadgrobnu ploču, s nadgrobnom pločom kneževa tri deteta, sahranjena pored bake.

Vojvoda Milan Obrenović ostavio je za sobom sina Hristifora, koji je umro 1830. godine u Petrogradu, čime se njegova loza ugasila. Jakovljevi potomci, Jakovljevići, i danas žive u Brusnici, Kruševcu i Čačku.

KNEZ MILOŠ PREK NA MAJKU

O BABA Višnji nema drugih podataka, osim prisećanja kneginje Ljubice, koje upućuje na jednu njenu karakternu crtu, svojstvenu i njenom sinu. Knez Miloš je udao svoju sinovicu Mirjanu za Stevču Mihailovića, odanog privrženika dinastije Obrenović. Jednom prilikom, kasnije, propitivao ga je Obrenović o tome kako živi u braku s njegovom sinovicom. Na Stevčin komentar knez je grubo uputio Mihailoviću više prekornih reči. Potom je Stevči prišla kneginja Ljubica, poslužila ga slatkim, vodom i kafom i, da bi ga utešila, saopštila mu: "Stevo, Gospodaru je mnogo žao što te je mnogo danas psovao; taka je i njegova mati, a moja svekrva, Baba Višnja, kad se naljuti na mene rekla bi da mi života više kod nje nema; al’ se friško povrne i žao joj što me je karala, i na posle (dođu) njene umilne reči i lep postupak sa mnom, i tako me potpomaže u svačemu, da mi je posle milije živeti neželi pređe".

SUTRA: TRGOVINA PREČA OD LjUBAVI