FELJTON - STRASTI SU UVEK RĐAVE SUDIJE: Bilo je bilo opasno članove jedne dinastije hvaliti a druge kuditi

Potku svim tekstovima o knezu Milošu i Kneževini Srbiji njegova vremena, činili su radovi Vuka Karadžića, kneževa autobiografija i, znatno manje, dela Sime Milutinovića Sarajlije. Prve pouzdane podatke o Obrenoviću i njegovoj prvoj vladavini napisao je Mihailo Gavrilović i do danas ostao u tome neprevaziđen.

Ideja da se napiše biografija Miloša Obrenovića ili istorija Srbije njegova vremena nastala je odmah po okončanju Drugog ustanka. Posle brojnih nesporazuma, jedne krađe i mnogo truda pojavilo se Vukovo delo "Miloš Obrenović, knjaz Serbii"; ili "Građa za srpsku istoriju našega vremena", Budim 1828. Bila je to prva biografija kneza Miloša, kasnije nezaobilazan istorijski izvor za poznavanje prvog srpskog kneza. Dobro obavešteni Lazar Arsenijević Batalaka saznao je da je Vuk delo pisao po kazivanju kneza Miloša, što se zna i iz Vukove prepiske i zapaža na osnovu upoređivanja Vukove biografije s kneževom autobiografijom - "Knez Miloš priča o sebi", koju je pribeležio Đorđe Grozdanović. Knez Miloš je bio kazivač i Vuku i Grozdanoviću.

UVEREN da je dao nepotpunu sliku o knezu Milošu u navedenoj biografiji, Vuk se latio pera da prikaže Obrenovićeve moralne osobine u delu "Osobita građa za Srpsku istoriju našega vremena" (1832), sa amanetom da se ne otvara do 1900. godine. Ovo zanimljivo i intrigantno delo i "Pismo iz 1832." godine najbolja su kritika kneževe vladavine.

U Les archives historiques. Souverains et personages distingus de toutes les nations, izlazećoj u Parizu, pojavila se biografija kneza Miloša Obrenovića, pisana u Beču 1851. godine od doktora Karla Paceka (pod inicijalima D. K. P). Biografija je sažeta i znatno siromašnija od Vukove. Naredne godine objavljena je brošura istog autora - "Obrenovići. Kratko načertanije žitija članova ove knjažeske porodice", sa šest litografirani obraza, Beč 1852, koju je preštampao Miloš Milosavljević, Obrenovići. Kratko načertanje žitija članova ove knjažeske porodice sa osam slika, Beograd 1869. i dopunio kratkim primedbama u vidu napomena. Pored Miloševe biografije Pacek je uvrstio u knjižicu sažete životopise kneginje Ljubice, kneževa Milana i Mihaila, braće Jovana i Jevrema i njegovog sina Miloša i unuka Milana.

MILOSAVLjEVIĆEVO izdanje brošure sadrži Pacekov predgovor u kojem je istakao da je prošlo vreme kad je bilo opasno članove jedne dinastije hvaliti a druge kuditi, da junaštvo nije jedina zasluga za otečestvo i, da "žitija valja da su pisana bez hatara, bez pizme. Strasti su uvek rđave sudije bile" i naglašava "da kletve prolaze a istina ostaje"... Autor piše da je dobar znalac porodice Obrenović i podvlači, da je neophodno reći istinu i o mrtvim i o živim ljudima. Smatramo da je Pacekov predgovor kvalitetniji od kneževe i ostalih biografija.

Pacek je uveravao, u jednom pismu, kneza Miloša da se njegova biografija i njegova dela moraju napisati u više tomova, ali da se on usudio da publikuje sažete biografije svih članova njegove porodice pošto se "reči i onako ne broje već mere". Tu je izneo da je brošura objavljena i na nemačkom jeziku: Betrachten ber Serbien, ali ne i gde je izašla, a da je pod brošuricom podrazumevao Milosavljevićevo izdanje.

MIHAILO Gavrilović, "istorik-arhivar", kako ga je predstavio Slobodan Jovanović, objavio je najdokumentovanije delo o knezu Milošu - Miloš Obrenović, I-III, Beograd 1908, 1909, 1912. U "Predgovoru" je o svom delu i naslovu napisao samo ovu rečenicu: "Dajući ovom delu naslov Miloš Obrenović mi smo više hteli da obeležimo vreme izlaganja, nego ličnost oko koje će se ono okretati." Gavrilović, ako izuzmemo kneževu ličnost, bavio se isključivo političkom istorijom. U nedovršenom trotomnom delu, unutrašnju politiku obradio je do 1827, a spoljnu do 1833, dodavši, u vidu epiloga, i knežev boravak u Carigradu 1835. godine. Kada je reč o knezu Milošu i njegovoj biografiji, iz naslova prve knjige saznajemo godišnje odrednice (1813-1820), što ukazuje da se autor bavio samo sporadično vremenom pre poslednje godine propasti Prvog ustanka.

Slobodan Jovanović je, pišući o Gavriloviću, uneo zabunu u srpsku istoriografiju istakavši da je istorik završio i četvrtu knjigu, i da je rukopis propao u Prvom svetskom ratu. U svojoj doktorskoj disertaciji Kneževina Srbija (1830-1839), koja je napisana kao nastavak njegovog dela, Gavrilović je započeo rad na četvrtoj knjizi, ali da knjigu nije dovršio. Da nastavi pisanje dela njega su omeli balkanski ratovi i Prvi svetski rat, potom diplomatska služba u inostranstvu.

POVESNICIMA prethodnih vremena, od Vuka Karadžića do danas, dve ličnosti - Karađorđe i Miloš - osnivači dveju novovekovnih srpskih dinastija, privlačili su osobitu pažnju. Ta pažnja je, najčešće, bila neobjektivna i nenaučna, a znatno više dinastijaška. U ovakvom odmeravanju vrednosti dvojice vođa Srpske revolucije, knez je znatno gore prošao od vožda. Čak je i Vladimir Ćorović poklekao pred dinastijskim razlozima; on je inače ispravan sud o voždovima, koji je bio afirmativniji za Miloša, što je bila prava retkost u istoriografiji, delimično korigovao. U ta retka dela spada i knjižica advokata Marka Stojanovića, "Podstaci i razlozi za spomenik Đorđu i Milošu", Beograd 1904.

Vrhunac u istoriografskoj nekorektnosti prema osnivaču dinastije Obrenović predstavlja delo Jovana Ćetkovića koji se pozabavio vođima Srpske revolucije: Karađorđe i Miloš 1804-1830, Beograd 1960. Pristrasnost Ćetkovića je toliko očigledna da je knjiga poprimila obeležje pamfleta, u kojem je Karađorđa neprestano hvalio a Miloša ružio i onda kada je postizao očigledne uspehe. Zbog ove slabosti ona je naišla na ozbiljnu kritiku i nama nije bila ni od kakve koristi, kao ni istoriografiji, jer spada u dinastijaška dela karađorđevićevskog opredeljenja.

PREPLITANjE VREMENA, LjUDI I DOGAĐAJA

SAMO se Vladimir Stojančević latio pera da napiše potpunu kneževu biografiju - Miloš Obrenović i njegovo doba, Beograd 1966. Nesumnjivo, posle Gavrilovića, Stojančević je najbolji poznavalac srbijanske istorije prve polovine 19. veka, samim tim i kneza Miloša, budući da je branio doktorsku disertaciju iz ovog vremena i to kao nastavak Gavrilovićevog dela - Knez Miloš i Istočna Srbija 1833-1838, Beograd 1957. Naslovi obeju knjiga kazuju da nije reč o klasičnoj biografiji, već istoriografskim delima koja prepliću vreme, ljude i događaje u Srbiji s kneževim žitijem. Vredne su strane Miloša Obrenovića: istraženost teme, dobro poznavanje prošlosti Srbije i, do tada najpotpunija slika života i rada kneza Miloša, od mladosti do smrti. Njene slabosti su: autor je poklonio nedovoljno pažnje vremenu koje prethodi kraju Prvog ustanka, izbegličkom životu kneza, kao i privatnom životu i porodici. I pored toga, ova knjiga je, nesumnjivo, posle Gavrilovićeve, najbolje delo i jedina potpuna biografija o srpskom knezu...

SUTRA: GOSPODARI NEZNANI PO POREKLU