FELJTON - GUBITAK GLAVE ILI GUBITAK ČASTI: Nijedan srpski vladar nije osporavaniji od kneza Miloša

U istoriografiji nijedan srpski vladar nije napadaniji i osporavaniji od kneza Miloša, od njegove vladavine do danas. U tome su učestvovali i Sima Milutinović Sarajlija, njegov zvanični istoriograf, i Vuk Stefanović Karadžić, njegov nezvanični biograf, kome nije pošlo za rukom da postane što i Sima.

KOPITAR je smatrao da su Vuk i Sima suparnici i takmaci, ali je Karadžić bio u prednosti jer su ga podržavali Jakob Grim i Leopold Ranke. Vuk je bio te sreće da je čuveni pruski povesnik od njegovog materijala napisao Srpsku revoluciju (1829), a odbio je Sarajlijinu ponudu "da njegovu istoriju obradi na nemačkom" jeziku. Pored ove podrške, i jezik i stil bili su na Vukovoj, a ne na Sarajlijinoj strani, a nadasve njihovi različiti karakteri: Vuk snalažljiv i trpeljiv do pokornosti, Sima jogunast i prkosan do netrpeljivosti.

Kada je Sarajlija završio Istoriju Srbije od početka 1813. do konca 1815. godine i pošao u Lajpcig da je štampa, iskusni prota Mateja Nenadović upozorio ga je: "Ja bi ti rekao, da bi bolje učinio, da si sedio s mirom; jer ti od pečatanja te istorije ovo dvoje imaš očekivati, koje ni jedno ne valja, ili da izgubiš glavu, ili da izgubiš čast i poštenje pred učenim svetom. Ako uzpišeš istinu, izgubićeš glavu, jer će te poseći Miloš; ako li uspišeš laž, glava će ti ostati, al' ćeš izgubiti čest." Sima ga nije poslušao i, godinu dana potom, gorko se pokajao.

VUK Karadžić, knežev podanik i prijatelj, i sam žestoko osporavan u književnom delanju, bio je umešniji u odnosima sa Obrenovićem. Razgovor dva stara prijatelja u dobrano zašlim godinama, vođen posle kneževog povratka na presto i trideset četiri godine nakon objavljivanja Vukove biografije o knezu Milošu ("Miloš Obrenović knjaz Serbii ili građa Srpsku istoriju našega vremena", Budim 1826) nije završen bez doticanja osetljive istoriografske teme.

" - More Vuče, činiš 'voliko, ja čujem da ti pišeš nekaku istoriju, i da mene u njoj grdiš?

- Majn Got, Vaša Svjetlosti, ja nešto pišem, ili bolje reći, pisao sam, ali u tom pisanju ja Vas ne grdim, nego Vas pominjem. Jer se istorija Srbije ne može ni pisati a da se Vaše ime ne pominje.

- Pa, činiš 'voliko, što to ne trukuješ, da vide ljudi šta si pisao?

-E, Gospodaru, to se ne može trukovati za moga života, a Boga mi, ni za Vašega...

- A zašto da ne može?

- Rekli bi ljudi da se ja Vama udvaram, kad bi se štampalo za Vašega života.

- A ako si me grdio?

- Bože sačuvaj, Gospodaru!

- Dobro, dobro! Znam ja da ti umiješ dobro namještati".

SUŠTINA i smisao ovog dijaloga je u Vukovoj neiskrenosti, lako uočljivoj, i kneževom saznanju da je u rukopisu osobita građa za "Srpsku istoriju našega vremena", o kojoj su vladar i biograf vodili razgovor, a dostupnoj povesnicima tek četiri decenije kasnije, pisac predstavio Obrenovića negativnije nego u biografiji. Ugodni razgovor dva osedela starca, slavna vladara i književnika, još uvek duhom sveža, završio se kompromisom. Vuk se branio neistinom od očekivane kneževe srdnje koja je izostala, te je staro prijateljstvo očuvano. Ovakav razgovor i njegov kraj bili bi nezamislivi u vreme njihove pune stvaralačke snage i borbenosti. Upotrebivši dve reči - "namještati" i "grditi" knez je jezgrovito ocenio Vukovo delo o njemu i iskazivao sumnju u piščeve dobre namere. Istoricima 20. veka oba dela omogućila su da dublje proniknu i bolje upoznaju ličnost vladara i biografa. Valja reći da je Obrenović bio Vukov kazivač događaja iz Prvog i Drugog ustanka, što se može zaključiti na osnovu Vukove polemike s Milićevićem oko opisa bitke na Sjenici (1809)...

Od svih arhivalija najčešći i najvažniji dokumenti su pisma i razna državna akta. Kneževi pisari su bili u početku nevešti ("brljači hartije" - Kunibert), ili bar jedan deo njih, te su pisma često nejasna i nečitljiva, iako su pisana jezikom orača i pastira, kako kaže Vuk. U vreme kada je započeo reformu srpskog jezika, i sam je pisao: "Bogme je teško Srpski pisati" (1817)! Koliko su tek bila nepismena i nerazgovetna pisma lokalnih starešina, čiji su pisari bili još neukiji, neiskusniji i skoro sasvim nepismeni, naročito tokom Drugog ustanka i prvih godina kneževe vladavine.

BILO je to vreme kada se pismo, katkad, pisalo ceo dan, nekad i duže, a da u njemu nije upotrebljena ni zapeta, ni tačka, a kamoli kakav drugi interpunkcijski znak. Lokalnim starešinama bilo je teže da napišu knezu pismo nego da se bore s brojnim nedaćama u knežini ili nahiji. Mnogima je bilo lakše da uhvate zloglasnog hajduka nego da o tome napišu izveštaj knezu. Kada je knez Miloš sklonio Dimitrija Davidovića u Brusnicu, sedište Rudničke nahije, vladar i ondašnji srpski svet, nisu mogli zapaziti neuporedivu razliku u pismenom opštenju između Davidovića i kneza s prepiskom koju je vodio s nahijskim knezom Joksimom Milosavljevićem. Do 1822. godine pisma gospodara Jovana Obrenovića jedva su čitljiva, za razliku do pisama učenog Davidovića. Tako je bilo do sredine dvadesetih godina 19. veka kada je knez razaslao po nahijama jednu grupu momaka i pisara, i od tada su i pisma i ostala akta pismenija i čitljivija, a hartija na kojoj su pisana kvalitetnija. Tridesetih godina već je u Kneževini bio dovoljan broj pismenih ljudi iz Habzburške monarhije i, kako piše Jakov Živanović, već su se za pisare birali oni kojima je "štil što jasniji i razgovetniji".

ZAČUĐUJUĆI SMISAO ZA PREPISKU

KNEZ Miloš, iako nepismen, sa začuđujućim smislom za dokumenta, brzo je shvatio značaj prepiske u održavanju diplomatskih odnosa s Rusijom i s Turskom, pa i beogradskim vezirom. Već od 1821. godine, kada je uhapšena srpska deputacija u Carigradu, kneževi pisari znali su da pišu tajna pisma pomoću soka od limuna. Između redova pisama na turskom jeziku, pre svega, ali i na srpskom, oni su ispisivali drugo, tzv. tajno pismo i skrivali ga posebno među stvarima koje je nosio srpski tatarin. Deputati su kneževa pisma, a knez deputatska pisma "grejali nad vatrom da slova iziđu" i tako čitali, bolje reći tumačili ove tajnopise. A potom su šifrovana pisma slali i u Rusiju, "s ciframa računskim i s tajnim leksikonom političeskim". Bio je to značajan napredak za samo nekoliko godina, a neka od tih pisama sačuvana su u Arhivu Srbije u Zbirci Mite Petrovića. U prepisci s carigradskim deputatima takođe su korišćene šifre: Novgorod - Carigrad, otac Teokrit - sultan, kir Andronik - knez Miloš, iguman - knez, Fokšanari - Srbi itd. Sreten Popović je ostavio lep zapis o tajnim pismima kneza Miloša i kneginje Ljubice posle 1839. godine.

SUTRA: STRASTI SU UVEK RĐAVE SUDIJE