FELJTON - DA SE NIJE RASPALA... Nisam siguran da i Jugoslavija ne bi dobila tu utakmicu

Odlazio sam iz Sarajeva koje je, kao i tim iz Bormija - bio Jugoslavija u malom. Živeli smo u slozi sa svim svojim razlikama, slavili zajedno sve praznike, smejali se istim vicevima, govorili isti jezik...

Dok sam napuštao Sarajevo, nisam ni slutio da, kada se budem vratio jednog dana, neću prepoznati ni taj grad, ni ljude u njemu, ni zgrade, ni kaldrmu, ni ulicu u kojoj sam pun treme kasnio dok me je Vera prvi put čekala.

Za razliku od mnogih koji su nekoliko godina kasnije bežali iz Sarajeva glavom bez obzira, ja nisam otišao zato što mi je bilo loše ili zbog bilo kakvog nezadovoljstva. Moj odlazak je isključivo bio motivisan željom da se profesionalno dokazujem i nije mi bilo lako da napustim grad u kojem sam proveo neke od najlepših trenutaka u svom životu.

Voleo sam Sarajlije u svoj njihovoj neposrednosti, ležernosti, srdačnosti, istančanom osećaju za humor. Da se ti ljudi međusobno zamrze, da zarate?! Ma ni u najcrnjem snu to mi ne bi palo na pamet.

UBRZO po odlasku iz Jugoslavije našao sam se usred neviđenog apsurda. Evropa se ujedinjavala dok se moja zemlja raspadala. Stigao sam u Nemačku koja je bila probuđeni džin. Američki predsednik Ronald Regan je održao govor u Zapadnom Berlinu, sredinom juna 1987, u kojem je javno pozvao na rušenje Berlinskog zida. Dve godine kasnije, 9. novembra 1989, dok je padao taj zid sedeo sam u kancelariji Košarkaškog saveza Nemačke u Hagenu.

Odlazeći avionom, preko Zagreba i Diseldorfa za Hagen, iza mene je ostao nezaboravan deo života, ali i velika tuga koja će nedugo zatim nastati u jednom besmislenom ratu. Taj rat je zavio u crno hiljade porodica i uništio sve one vrednosti koje je stvarala zemlja kakva je bila Jugoslavija (ma šta danas mnogi mislili o tome). Jedna od tih vrednosti, koja je nadživela Jugoslaviju, svakako je košarka. Taj rat je rasturio i moju generaciju iz Bormija koja nije imala sreće da zajedno dođe do svog košarkaškog vrhunca. Ponekad se zapitam gde bismo svi danas bili i kako bi izgledali naši životi da nije bilo tog prokletog rata.

U VREME početka građanskog rata u Jugoslaviji, bilo je teško fokusirati se na obaveze u Nemačkoj i praviti se da se to tebe ne tiče. Ginuli su moji prijatelji i sa jedne i sa druge i sa treće strane. Medije je u jednom trenutku više zanimalo šta mislim o ratu, nego kako vodim utakmice. Za vreme Olimpijskih igara u Barseloni 1992, gde sam kao trener vodio nemačku reprezentaciju, na kojima Jugoslavija nije mogla da učestvuje zbog sankcija UN, započeo je rat u Bosni i Hercegovini. Pobedili smo Španiju na početku olimpijskog turnira. To je bilo veliko iznenađenje. Sutradan sam dobio poziv za intervju u najgledanijoj sportskoj TV emisiji u Nemačkoj, pod nazivom "SPORT-STUDIO-ZDF", kod najuglednijeg sportskog komentatora u to vreme Ditera Kirtena. Nakon čestitki usledilo je prvo pitanje:

"Odakle ste vi, Pešiću?"
"Ja sam iz Jugoslavije!"
"Kako. Pa Jugoslavija više ne postoji?!"
"Možda za vas, ali za mene će Jugoslavija uvek postojati!"
Ostao je zbunjen i bilo mu je neprijatno na tu moju reakciju i odgovor.
"Ja sam rođen u Srbiji", nastavio sam "ali sam siguran da se Jugoslavija neće raspasti!"

Uvek sam mislio da će se naći neki put, možda pod drugačijim društvenim uređenjem, sa nekom autonomijom, samostalnošću jugoslovenskih republika. I danas verujem u budućnost i suživot svih naroda sa prostora bivše Jugoslavije. Zašto ne svi u Evropskoj uniji.

KADA razmišljam o Jugoslaviji, onda razmišljam o mojoj ekipi iz Bormija. Pitanja šta bi bilo da je Jugoslavija ostala ujedinjena i da je u Barseloni mogla da izvede svoj drim-tim, ostaće bez odgovora. Taj odgovor ne samo što nedostaje meni, već i svetskoj košarci.

I to od onog trenutka kada je Bora Stanković napravio sporazum sa komesarom NBA Dejvidom Šternom da na Olimpijskim igrama u budućnosti mogu prvi put da učestvuju i NBA igrači. I ta granica između profesionalaca i amatera, kao i Berlinski zid, pala je 1989. godine (na Kongresu Fibe u Minhenu 7. aprila).

Pošto sam vodio reprezentaciju Nemačke na olimpijskom turniru, gledao sam uživo finale USA (drim-tim) protiv Hrvatske. Hrvatska sa Kukočem, Draženom, Rađom i ostalima igrala je prvo poluvreme rezultatski ravnopravno, a onda je u drugom poluvremenu najviše zahvaljujući individualnom kvalitetu utakmica završena ubedljivim rezultatom. Siguran sam, da je Jugoslavija igrala kompletna, da bi taj individualni kvalitet kompenzovali igrači koji iz poznatih razloga nisu bili u Barseloni.

IGRALO se u Evropi, u Španiji i pretpostavljam da bi se onda dvorana digla na noge i, ako bi se ušlo u close game na kraju, onda se više ništa ne zna. Nisam baš siguran da, zahvaljujući ostalim okolnostima, Jugoslavija ne bi dobila tu utakmicu. Igralo se po FIBA pravilima, sa "molten", a ne "spalding" loptama, kriterijum i način suđenja je više odgovarao evropskim selekcijama. Iako su oni po godinama (Majkl Džordan, Leri Bird, Medžik Džonson, Skoti Pipen...) u odnosu na Kukoča, Divca, Dražena, Paspalja, Đorđevića, Bodirogu... bili stariji, mi smo bili TIM koji je dugo godina igrao zajedno i imao više iskustva u tome kako se igra naša - Fibina košarka.

Naravno, američki drim-tim je bio impresivan, ali se na ovom olimpijskom turniru osim Hrvatske niko nije ni pripremao da pobedi, već ako se mora izgubiti - onda sa što manjom razlikom. Međutim, kako god, ni u košarci nije sve nemoguće. Možda da je u sistemu plej-ofa do dve ili tri pobede - teško! Ali, u jednoj utakmici, lično verujem da bi to moglo da se dogodi.

KRAJ