FELJTON - NAJBOLJI SE NE UMARAJU OD UČENJA: Lider zna da rezultati zavise najviše od njega, a ne od sreće
OD svih mojih sportskih uspeha izdvojio bih dva: Svetsko prvenstvo u Indijanapolisu 2002. i osvajanje Evrolige sa Barselonom na Final Four 2003.
Kari i Dejan Bodiroga, Foto Iz privatne arhive Svetislava Pešića
Ne samo zbog osvajanja najznačajnijih titula u profesionalnoj košarci van NBA, već posebno sa kojom taktikom smo stigli do tih uspeha. Na oba ova takmičenja morao sam da primenjujem taktiku napada koja po svemu ne pripada mojoj košarkaškoj filozofiji.
Koristio sam u odlučujućim utakmicama na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu - i protiv SAD i u finalu protiv Argentine - ne transition offense, što karakteriše moju filozofiju napada, već control basketball, jer smo procenili da je fast break ii transition offense prednost i Amerikanaca i Argentinaca. Istu taktiku smo primenili i u finalu Final Four 2003. protiv Benetona, ekipe koja je takođe bila u to vreme jedna od najboljih u napadu u tranziciji. Naša prednost je bila control basketball i inside game i to iz još jednog razloga: imao sam takve igrače. Bodiroga, Fućka, Jasikevičijus, Duenjas, Dela Fuente, Femerling - a samo dva - Navaro i Varežao, koji su bili "tranzitni igrači", ali još mladi i nedovoljno iskusni.
ZNAČI, nisam primenio moju generalnu filozofiju igre, već sam je prilagodio individualnim mogućnostima mojih igrača i prednostima, odnosno slabostima protivnika. Imali smo svoj taktički plan u užem smislu koji se odnosio na ove utakmice i koji je zavisio i od protivnika, ali i od mogućnosti i trenutnog stanja moje ekipe.
Možda uvek ne rešavam najbolje probleme, ali sam uvek znao moje nedostatke i bio svestan nedostataka mog tima. Vrlo često sam uspevao da nedostatke sakrijem od protivnika, ali i da istaknem moje prednosti i da ih demonstriram.
Naravno, strategija i taktika se odnosila i na pripremu i pre utakmice i za vreme utakmice, u poluvremenu i za vreme tajm-auta, kod izmena igrača, kao i jasan plan za završetak utakmice.
NA IGRAČE SE UTIČE SA SVIH STRANA
TRENER je vrlo važan i za ekipu i za klub, za razvoj igrača. Zapravo, najvažnija osoba u razvoju igrača je trener. Ne postoji niko drugi. Ni roditelji. Igrač se nalazi u sredini uticaja roditelja, trenera, agenata, medija. Uticaji su sa svih strana. Zato je važno da trener odredi prioritete, da ne vodi samo igrača, već i roditelje i agente i medije. To ne znači samo bravo, bravo, bravo, već organizovan život. To znači podeliti 24 sata na tri: osam sati spavaš, osam sati košarka (putovanja, trening, utakmice...), osam sati slobodno. Osam sati košarke nije problem, jer igraču neko drugi to organizuje. Problem je onih osam sati koje sam organizuje. Šta je sa edukacijom, školom, privatnim životom, koliko posvećuje pažnje drugovima... Život vrhunskog sportiste je sasvim drugačiji od života onih s kojima se druži. Mladi ljudi mogu da se opuste uz alkohol, da ostanu do sitnih sati. Sve je to dozvoljeno i sportisti, ali mora na organizovan način. Trudim se da kroz razgovor igračima objasnim gde se nalaze, šta se od njih očekuje, da shvate da sam tu zbog njih, a ne oni zbog mene.
BILO je to i vreme kada sam ja već imao do kraja definisanu svoju košarkašku filozofiju, ne samo napada i odbrane, već i načina kako sam vodio igrače kroz taktički plan igre i bio spreman da donosim vrlo važne odluke za vreme utakmice. Svaka utakmica je drugačija i vrlo često se dešavaju nepredviđene stvari. Treba biti spreman, adaptirati se na nove, iznenadne situacije, ali uvek zadržati fokus na sopstveni plan igre i postojeće taktike. Kao što igrači ponekad donesu neku nepredviđenu odluku, zahvaljujući sposobnosti kreiranja, tako i treneri, zahvaljujući svojoj intuiciji i sposobnosti predviđanja, povlače neki potez koji nema nekog logičnog opravdanja, ali krajnji uspeh im za to daje pravo. To je nešto što je ponekad u tebi jače od svih logičnih rešenja. Ne treba se previše oslanjati na intuiciju, ali ponekad taj unutrašnji glas može da odluči ne samo utakmicu već i sudbinu trenera.
TRENER JE ŠEF
USPEH se može postići na nekoliko načina. Mislim da na visokom nivou, bez znanja, ne možeš ni da uđeš u dvoranu. Igrač na samom početku mora da stvori sliku o treneru i sam će znati šta ti kao trener znaš, a šta ne znaš.
Večito pitanje: može li trener biti prijatelj i obrnuto?! Ono što mora da postoji je ljudsko poštovanje i da trener ne gleda igrača samo kao igrača, već pre svega kao osobu.
Igrači kao i treneri imaju svoje probleme, ali razlika je u tome što trener treba da pokaže put igračima da se problemi reše. Na taj način trener stiče poštovanje i autoritet. Uzajamno poštovanje mora da postoji, ali trener je šef.
KO MOŽE DA BUDE TRENER
DOSADAŠNjA praksa je pokazala, u najvećem broju, da su treneri bili bivši igrači.
Prednost, naravno, imaju bivši igrači koji su napravili zavidne klupske i reprezentativne karijere, ali ima i puno primera da su vrhunski treneri postajali i oni koji nisu bili sjajni igrači.
Takođe ima i mnogo dobrih trenera koji nisu igrali na profesionalnom nivou. I na kraju, do sada još nisam upoznao košarkaškog trenera koji nije aktivno igrao na bilo kom nivou. Nemali broj trenera se razvijao i sazrevao radeći u stafu nekog iskusnog trenera (kao asistent, skaut). Najveći broj trenera u vrhunskoj košarci su aktivni treneri koji su kao igrači zauzimali poziciju beka, ali ima i onih koji su igrali na ostalim pozicijama: krila, centri. Ako je neko bio veliki igrač, ne znači da će biti i veliki trener. Te dve stvari nisu u direktnoj vezi. Dešava se da legende klubova, vrhunski igrači, preskoče nekoliko stepenica u poslu trenera. Oni bi morali da nauče makar osnove posla trenera pre nego što preuzmu velike klubove. Od toga bi svi imali koristi.
TREBA SLUŠATI IDEJE DUGIH
TRENER treba da ima volju da sluša ideje drugih, a ne da zbog svoje sujete (ega), da sve zna, i ne napreduje dalje. Treba znati učiti. Postoji razlika u mogućnosti učenja i upotrebljavanja informacija. Puno se uči na iskustvima igrača, ali trener treba da nastoji da igrač radi na razvoju elemenata igre u koje trener veruje da igrač može da ih ispuni.
Treba biti umeren i skroman, ostat i na zemlji, bez obzira na uspehe, prihvatiti da neko nešto bolje radi. Na to nije uvek lako pristati, ali to je najbolji put do zacrtanog cilja.
TRENER KAO VOĐA - LIDER
LIDER zna da rezultati zavise najviše od njega, a ne od sreće. To je onaj koji nema strah od grešaka. Grešku pretvara u prednost i uči iz toga. Ima visok stepen odgovornosti, kod njega je emocionalna inteligencija veoma izražena. Spreman je da sasluša igrača i da mu da vreme i pažnju.
Donositi odluke i nositi odgovornost za nekoga je privilegija, pa iz tog razloga trener-vođa ima obavezu da sve to tretira kao veoma ozbiljnu stvar. Ja to smatram i kao poverenje koje sam dobio da bi nekoga učinio boljim i kao osobu i kao sportistu.
Trener ne bi trebalo da se stavlja iznad ekipe, ali igrači moraju da znaju da je trener prva osoba na koju oni mogu da se oslone. Prošlo je vreme kada su igrači slepo pratili to što je trener zahtevao. Oni su danas mnogo svesniji, znatiželjniji i kritički otvoreniji nego što je to bilo pre.
U SUBOTU: DA SE JUGOSLAVIJA NIJE RASPALA...