FELJTON - ŽIVOT TRENERA NIJE BAJKA: Ovaj posao treba raditi dok ima smisla i završiti ga na vreme

Ali, kada je došao taj uspeh - ne rezultati, već osećaj da ti igrači veruju u ono što im saopštavaš, a to su već bili vrhunski igrači sa kojima sam zajedno igrao (Varajić, Radovanović, Hadžić, Mutavdžić, Vučević, Benaček...), sve reprezentativci Jugoslavije. To uvažavanje me je dodatno motivisalo. Naravno, i pobede i priznanje od navijača. Da li je to bilo zadovoljstvo ili samozadovoljstvo...?

Pre nego što odlučiš kao trener kuda ideš, moraš da znaš gde ideš. Ponekad, srce je jače od glave, ali to je život trenera. Ako uvek donosiš logične odluke, onda možeš da očekuješ samo i "logične rezultate". Kada me je predsednik Barselone Đozep Marija Bartomeu u februaru 2018. godine "skinuo" sa mog porodičnog zimskog odmora, Barsa je već bila, kao nikada pre toga, pretposlednja u Evroligi. A nije osvojila nijedan trofej od 2014.

KADA sam prvi put, 2002. godine, dolazio u Barsu, cilj je bio jasan: osvojiti Evroligu! A sada, prvi put u istoriji, cilj je ne biti poslednji u Evroligi! To više nije bila Barsa iz mog vremena, ni sa aspekta organizacije sekcije. Sve je bilo nekako drugačije, osim dvorane "Palau Blaugrana", koja je bila na istom mestu i u istom stanju.

Izbor igrača i roster ekipe ipak nisu odgovarali imenu i prezimenu kluba čiji su ciljevi uvek titule i trofeji.

Ali, moralo se igrati i u hodu vršiti selekcija igrača za ono što Barsini navijači očekuju. Probati da se osvoji poneki trofej i praviti ekipu koja će jednog dana biti spremna da opet osvoji Evroligu. U međuvremenu je dvaput osvojen Kup kralja, i to oba puta u finalu sa Real Madridom. Prvi, neposredno nakon mog dolaska 2018. godine, i drugi 2019, u Madridu. Odigrali smo finale plej-ofa sa Real Madridom i plasirali se u plej-of Evrolige, gde smo eliminisani od Efesa sa 3:2. Proglasili su me za trenera godine u Španiji.

Sezona 2019/2020. bila je baš turbulentna, jer su zbog pandemije virusa korona prekinuta sva takmičenja već u martu 2020. Bili smo baš dobri, mislim u dobrom ritmu, jer smo dobili 15 utakmica uzastopce i završili na prvom mestu u ACB ligi i na drugom u Evroligi. I ne samo to, definitivno smo imali ekipu sa svim što je potrebno da se ponovo napadne Evroliga. Publika se ponovo vratila u "Palau", fantastična podrška i atmosfera u našoj dvorani. Jednostavno, osećala se totalna identifikacija navijača i ekipe. Ali, viša sila - pandemija virusa korona - ugasila je sve naše iluzije.

U JULU 2020, ACB liga odlučuje da se ipak u specifičnim okolnostima (bubble) održi završni turnir za prvaka Španije. Ponovo smo osvojili prvo mesto u grupi i, nažalost, u finalu smo izgubili od Baskonije sa 69:67. Moji igrači su se borili i igrali koliko su mogli u ovom finalu, ali i pre finala. Imao sam utisak da su baš želeli da sezonu završe sa pobedom. Ali, više njih nije bilo na "sto posto". Neki nisu mogli da igraju, a nije ni trebalo da igraju. Ali, to ide sa njima. Oni to žele i obećavaju. Izgubiš utakmicu, a ne osećaš se poraženim. Posle toga svi su pisali i utrkivali se da objave ekskluzivu da sam napustio Barsu zato što smo izgubili to finale. To nije bila istina. Barsa, bilo kakva, a moram priznati ne onakva kakvu sam je napustio 2004. godine, ne menja trenera posle jednog poraza. Pozvao me je predsednik Bartomeu:

"Završio si jednu od najvažnijih etapa u istoriji košarkaške sekcije Barse. Vratio si ponovo publiku u "Palau" i iluziju ljudi u dvorani. Mi smo ti svi zahvalni. Želim da sada i zauvek ostaneš u klubu i da zajedno sa Karlosom Navarom napravimo sve ono što smo se i pre tvog ponovnog dolaska ti i ja dogovorili, da pored fudbalske Masije stvorimo i Barsinu Masiju u košarci".

Naravno, da zbog tog predloga nisam bio srećan, ali sam sada srećan i miran. Napravio sam ekipu po mom ukusu i uredio sistem u košarkaškoj sekciji. Ono zbog čega sam ponovo došao u Barsu je ispunjeno. Možda sam bio pomalo i iskorišćen.

Ostavio sam i neke trofeje, a i ekipu koja će sigurno - nadam se u godinama koje dolaze - ponovo osvojiti Evroligu.

KAKO se ponašati kada vam neko ne ispuni obećanja ili učini nepravdu... Nemam potrebu, niti želju za bilo kakvom osvetom. Kada neko prema meni postupi onako kako nisam očekivao, pokušavam da ga razumem. Osećam da to nisam zaslužio, ali ne mogu da im dam ono mesto u mom životu koje su zauzimali, jer bih onda izdao poštovanje koje imam za sebe samoga. Gledam na to kao na jedno novo iskustvo, naučio sam novu lekciju i želim svakome sve dobro u budućnosti, svestan da više ne zaslužuju mesto koje su imali u mom srcu.

To što mi je predsednik ponudio, nisam mogao da prihvatim. Želeo sam da ponovo osvojim Evroligu sa Barsom. Međutim, postoji izbor koji moraš da napraviš u svemu što radiš i moraš uvek da budeš svestan da tvoj izbor čini tebe i tvoj karakter.

Doći će i vreme kada će se možda razmotriti i opcija napuštanja trenerskog posla. Nedostatak entuzijazma može da bude signal da se ne bi trebalo ići dalje...

Nekako još uvek osećam, bez obzira na moje godine, da mi, kada uđem u dvoranu, srce zakuca malo jače. Strast je još uvek tu. A i želja da još nešto uradim u mojoj karijeri.

Ali, kao i sve drugo, kako kaže legendarni pisac, pesnik i aforističar Dušan Radović, i ovaj posao treba raditi dok ima smisla i završiti ga na vreme.

PRIZNANjA i medalje koja sam dobijao uvek sam primao kao priznanja za svoj TRUD. Mislim da je cilj u košarci, kao i u životu, dati sve od sebe, odnosno - potrudi se da uradiš sve najbolje što možeš. Trud je ono što je u svemu najbitnije.

Naravno da uživam u pažnji i priznanjima koja dobijam. Čast mi je i zadovoljstvo da putujem po svetu i da ima još uvek onih koji žele da čuju šta imam da im kažem o našem sportu.

Delim svoje iskustvo i znanje bez zadrške, kao što su sve to radili pre mene i ostali, a i moji treneri.

Kada me treneri, moje kolege, u različitim prilikama ili "kouč" klinikama pitaju šta imam da kažem o "životu trenera", ja im odgovorim:

- Vi mislite da ja to znam samo zato što sam u godinama... U redu, pa možda i zbog toga. Onda ja kažem da je sreća u privatnom životu osnova za sve. Bez duševnog mira, šta ti imaš! Naravno da ljudi žele i uspehe. Ali, život trenera nije bajka. Ide gore-dole. Za mene je to borba protiv prepreka i, naravno, neprijatnosti, postavljanje zadataka da bi bio bolji, posvećenost.

UPORNOST I ISTRAJNOST

USPEHE i priznanja tretiram na različite načine, pa i ova poslednja, što me je FIBA primila u Hall of Fame, ili Majsku nagradu Sportskog saveza Srbije. Imam osećaj da sam ta priznanja dobio ne samo zbog sportskih rezultata već i zbog onoga što sam uradio i van sportskog terena.

Ako je previše lepo i tiho oko tebe, kada želiš nešto da izgradiš, a nema tenzije, onda i ti i svi oko tebe postajete ravnodušni. Život zahteva upornost i istrajnost, a uz to dolaze i ambicije da bi postigao uspeh.

SUTRA: KARIJEVA KOŠARKAŠKA FILOZOFIJA