FELJTON - UVEK U SLUŽBI SRPSKE KOŠARKE: U Beogradu je Karijev najlepši deo dana bio u dvorani

Pobeđivali su na svim zvaničnim i nezvaničnim takmičenjima u Srbiji i Evropi. Osvojili su sa reprezentacijom Evropsko prvenstvo za igrače do 20 godina, neki igraju u prvom timu Zvezde ili u nekim najboljim klubovima u Srbiji, a neki su već i standardni članovi reprezentacije Srbije ili evropskih i NBA klubova.

Osećao sam podršku publike i medija, čak i onih koji nisu pripadali Zvezdinom bloku. Međutim, uvrede koje sam doživljavao na mečevima s Partizanom, celokupan ambijent s kojim je srasla klupska košarka u Srbiji, bilo je nešto što nisam mogao da svarim. Pitao sam se gde sam došao i gde se nalazim. Govorio sam Čoviću da svako ima svoj put do pobeda, a da bi naš trebalo da bude drugačiji. Nisam naišao na širu podršku da svi zajedno menjamo takav ambijent. Ponajmanje zbog mene. Mislio sam da je van svake pameti da se košarka igra u takvoj klimi i da postoji takva mržnja među navijačima.

TRUDIO sam se da svaku pres-konferenciju iskoristim ne samo da objasnim pobedu ili poraz već i da na neki način predočim javnosti koji je Zvezdin put u procesu sportskog oporavka. Naravno, imali smo pmnogo talentovanih igrača koje je, u jednom takvom ambijentu, trebalo identifikovati s našim projektom. Jer oni su bili pod uticajem svih, a ponajmanje trenera. Kako su i mogli da budu "normalni" kada je, recimo, Nedović samo u jednoj sezoni, u svom najosetljivijem dobu, promenio šest trenera. Ja sam u njegovoj karijeri bio jedini koji je s njim počeo i završio sezonu, i to dva puta. O tome sam imao prilike da razgovaram i s njegovim roditeljima, kada sam se uverio da dolazi iz vrlo fine, sportske i obrazovane porodice. Gde god je to bilo moguće, ostvarivao sam lični kontakt s roditeljima i pokušavao da napravim od njih saveznike u borbi da njihovo dete izvedemo na pravi sportski put. Isto tako sjajan odnos imao sam i sa roditeljima Nemanje Bjelice.

TAKO je i pitanje jedne mlade dame, na jednoj pres-konferenciji posle meča - Zašto najtalentovaniji igrač Srbije i naslednik Dražena Petrovića ne igra dovoljno? - imalo svoj početak, ali i kraj...

Početak, tako što sam na svoj način (naravno) upitao tu mladu damu ko je mogao da kaže da je Nedović najtalentovaniji igrač, ako ja to nisam rekao?! Kraj je bio moj dolazak kući i neprijatan doček moje supruge Vere. Dočekala me je kao da smo izgubili, a u stvari smo pobedili. Na ulasku u stan sačekala me je tišina. Bez čestitanja, bez bilo kakvog komentara. Pomislio sam da postoji neki problem u kući, pa sam je pitao šta sam to ponovo zgrešio i da li je gledala utakmicu. Jer znalo se: Vera je uvek posle poraza davala podršku i nalazila prave reči da me motiviše, ali kada bih napravio tehničku, to je za nju bio smak sveta. A te večeri mi smo pobedili, a ja nisam dobio tehničku, pa tako nisam razumeo njeno loše raspoloženje, sve dok mi nije rekla:

- Kako si mogao tako jednu finu, obrazovanu damu da staviš ispod stola! Naravno, Vera nije videla da smo se posle pres-konferencije ta fina dama i ja srdačno pozdravili. I sve se lepo završilo.

NEDOVIĆ je, svakako, bio jedan od najtalentovanijih mladih igrača s prostora bivše Jugoslavije u to vreme, međutim, planiranje karijere i ostalo što je kreiralo njegovo tadašnje okruženje, nije dobro uticalo na njega. Taj spoljni uticaj je bio ogroman. Tada još nije bio u stanju da svoj talenat pretvori u kvalitet. Ja sam jednostavno želeo da njegovo ponašanje, njegov profesionalan odnos prema treningu, entuzijazam koji je bio na najvišem mogućem nivou, kanališem u pravom smeru. Trebalo je uzeti u obzir dva faktora. Prvi su bile njegove godine, jer je bio veoma mlad, a drugi - negativan uticaj sredine u kojoj se razvijao. I njegov izbor da ide u NBA bio je pogrešan, mada nije jednostavno donositi tako važne odluke kad imaš 22 godine. U jedno sam siguran: da sam ja ostao u Zvezdi, on sigurno ne bi tako brzo otišao u NBA, a verovatno bi sada igrao u NBA umesto u Evropi. U međuvremenu je postao standardni igrač reprezentacije Srbije i jedan od najboljih evropskih igrača na svojoj poziciji. Što bi se reklo: pre zore ne sviće!

Većina Zvezdinih igrača iz tog perioda nije pretvorila svoj talenat u kvalitet, zbog toga što su bili nestrpljivi njihovi roditelji, agenti ili javnost, pa i oni sami. Karakteristično za mlade je to što nisu u stanju da realno gledaju na razvoj svoje karijere.

U BEOGRADU je moj najlepši deo dana bio u dvorani. Tu sam se oporavljao, jer sam video disciplinovane ljude, željne napredovanja. To me je držalo u pozitivnoj tenziji. A ono što se zbivalo na mečevima Zvezda - Partizan bili su šokovi koji su me demotivisali... Posle svega, rekao sam: nikad više na klupi u Srbiji! Ali uvek u službi srpske košarke. Kad je ona u pitanju, osećam veliku obavezu i odgovornost da na bilo koji način pomažem, za sve ono što ljudi smatraju da mogu.

I sada kada boravim u Srbiji, i kad ponekad odem na utakmice Crvene zvezde, osećam se ponosnim. Zato što vidim da su ljudi u klubu i navijači prepoznali moj doprinos i svu tu moju posvećenost koju sam ugradio na početku stvaranja nove Zvezde. Ono što je bilo pod mojom kontrolom jeste način kako sam vodio i pripremao sebe, trenirao i vaspitavao igrače.

Mislim da sam dao ne samo sve od sebe, već i celog sebe!

Radujem se svakom uspehu Crvene zvezde. Danas je ona, gledano i sa sportskog i organizacionog aspekta, model ne samo za klubove na prostorima bivše Jugoslavije već i u celoj Evropi.

PRIORITETI I CILjEVI IGRAČA

U TRENERSKOM poslu je veoma važno da odabrani ciljevi budu realni. Ali, to ne znači da su oni lako dostižni. Posebna draž našeg poziva je to što radimo sa mladim ljudima i što na njih, postavljanjem određenih ciljeva, možemo pozitivno da utičemo. Ponekad nam se učini da vas mladi ljudi ne prate dovoljno dobro, ali treneri moraju da budu svesni toga da imaju veliki uticaj i na njihovo obrazovanje, ali i na vaspitanje. Tokom mog višedecenijskog iskustva uvek sam igračima isticao da moraju da se posvete svojim prioritetima: PORODICA, ŠKOLA (obrazovanje), KOŠARKA.

Radio sam u mnogim zemljama sa sportistima raznih nacionalnosti i veroispovesti i došao do zaključka da su pomenuti prioriteti njihova zajednička odlika. Sportisti koji su verni i posvećeni svojim porodicama, imaju bolje preduslove da budu verni i posvećeni članovi tima. Drugo - oni koji naporno rade da bi stekli više obrazovanje, naporno su radili i na treninzima i tako postajali bolji košarkaši.

I konačno - košarka! Ukoliko joj se bilo ko od nas ne posveti - nema uspeha. Košarka mora da bude cilj, a ne sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva.

Novo vreme sa sobom je donelo i mnoge promene. Dobra okolnost je to što mladi ljudi i danas žele iste stvari kao i pre 50-60 godina. Traže vođenje i ljude koji su zainteresovani za njih. Mi treneri bilo koje selekcije moramo biti i učitelji i vođe.

SUTRA: ŽIVOT TRENERA NIJE BAJKA