FELJTON - KARI NE ŽIVI OD MEČA DO MEČA: Uslovi u Zvezdi su bili na nivou najvećih klubova u Evropi

Međutim, iskreno, tada ozbiljan sportski rivalitet nije ni postojao. Zato što je Partizan tih godina dominirao u smislu rezultata, ali i pažnje i interesovanja javnosti.

Uz sav respekt prema Partizanu, moj put u stvaranju Zvezde (izbor i razvoj igrača, filozofija tima i kluba, animacija publike, medija) bio je drugačiji. Zato sam i želeo da uspostavim drugarski i sportski odnos s ljudima iz Partizana. Sećam se da sam predložio kolegi Dušku Vujoševiću da od večitog derbija, koji je kao događaj opstao iz dana stare Jugoslavije, ponovo zajedno napravimo spektakl. Gde će i jedni i drugi navijači zajedno, svaki sa svoje strane, u sportskom duhu pomagati svom timu.

- Nema od toga ništa, Kari. Ovo je Srbija - bio je odgovor Duleta Vujoševića, a kasnije kad je sve krenulo dosta stvari sam doživeo i razumeo.

- Pešić ne treba da bude iznenađen što ga Partizanova publika vređa, jer i pored toga što je tako sjajno vodio reprezentaciju na Evropskom prvenstvu u Istanbulu i bio svetski prvak, trebalo bi da zna, sad kada je ponovo u Srbiji, da nije više trener reprezentacije već Crvene zvezde.

BIO sam iznenađen, ali sam bio ubeđen i tada a i sada, da smo imali dobru šansu. Da nam je nedostajala samo mala podrška da ponovo napravimo nešto što je nekada bio događaj za čitavu sportsku Jugoslaviju.

Uprkos tome mi smo nastavili svojim putem. Napravili smo ekipu, vratili navijače koji su se vrlo brzo identifikovali sa našim mladim igračima (Bjelica, Štimac, Kikanović, Kešelj, Nedović...). Javnost je bila oduševljena našom igrom, a posebno ponašanjem. Nekako se osećalo: ovo je Zvezda, došla je ponovo.

Naravno, što si više uspešniji, očekivanja postaju sve veća i veća. Pomak je bio očigledan. Ljudi vezani za klub su osećali veliko zadovoljstvo, a naši protivnici iskazivali respekt. To je bio naš prvi uspeh.

Moj ponovni dolazak u Zvezdu, 2011. godine, iznenadio je i mene. Najveći "krivac" je ipak bio njen predsednik Nebojša Čović. Poznavao sam ga iz vremena dok sam vodio reprezentaciju Jugoslavije. Ako nam je neko tada pomagao van Saveza, onda su to bili FMP i on lično. Normalno, i Voja Đorđević i "Sinalko" kao generalni sponzor.

ČOVIĆ je imao veoma ozbiljne argumente: igrački pogon ­FMP-a, hale i ukupno ozbiljan košarkaški sistem. Da bi mi ulio dodatnu sigurnost, odveo me je na sastanak sa tadašnjim gradonačelnikom Beograda i predsednikom Košarkaškog saveza Srbije Draganom Đilasom. Verovao sam u Čovićevu energiju i sistem koji je stvorio u FMP-u. Za razliku od mog prvog dolaska, imali smo uslove i logistiku na nivou najvećih klubova u Evropi. Naravno, pomislio sam: "Eh to je to: uslovi, termini, dvorane, oprema, rekviziti, medicinski tim..." Što se tiče igrača, bilo ih je mnogo. Doduše, ne dovoljno talentovanih za visoke zahteve i za postizanje ekspresnih vrhunskih rezultata, koji se uvek traže od Zvezde. Međutim, svaki dan proveden s njima bio je za mene novo iskustvo. Dan mi je bio ispunjen, reakcija igrača i želja za napretkom me je dodatno motivisala.

To je vreme kada se pojavljuje jedna od najtalentovanijih generacija (1994. i 1995. godište) u srpskoj košarci, odlično selektirana za modernu košarku, sa dva izuzetno talentovana trenera, Milanom Mandarićem i Markom Baraćem. Imao sam veliko zadovoljstvo da sarađujem s njima. Uostalom, moj zadatak je i bio da pomažem svim trenerima i da zajedno uspostavimo model-koncept selekcije, metodike treninga-obuke i naravno, stila i načina igre, po čemu će se u budućnosti prepoznavati Zvezdini igrači. Sistem saradnje i komunikacije trenera bio je odličan.

SJAJNO smo funkcionisali, ali nije bilo dovoljno vremena da sve legne na svoje mesto da bi Zvezda već u toj sezoni mogla da bude kompetitivna u ABA ligi i da pobeđuje Partizan. Taj sastav je bio drugi tim u odnosu na današnju Zvezdu. Ipak, bilo je očigledno da postoji lepa perspektiva. Čović me je želeo dugoročno na klupi, ali sam ga na vreme obavestio o mojim planovima. Znao je da sam želeo da nastavim život u Nemačkoj. Normalno, nismo to davali u javnost. Rekao sam mu: "Moja misija je bila da dođem, da pomognem, ali dalji planovi su mi vezani za nemačku reprezentaciju."

Predsednik Košarkaškog saveza Nemačke Ingo Vajs insistirao je da se vratim. I on i nemačka federacija su me zadužili i trudio sam se da im uvek budem na raspolaganju, makar i savetom. Pre polaska za Beograd mi je rekao:

- Ti ideš u Zvezdu, ali od leta želim da mi pomogneš da malo uredimo naš sistem, a onda ćemo da se dogovaramo do Olimpijskih igara u Brazilu 2016.

U ugovoru sa Zvezdom imao sam klauzulu da mogu da treniram Nemačku, koju sam uzeo preko leta i s njom se bez poraza kvalifikovao za Evropsko prvenstvo 2013. Ali sam tada odlučio da završim svoju misiju sa Zvezdom.

Živimo u vreme kad se u vrhunskom sportu priznaju samo pobede. Koga briga za stvaranje igrača. Svi vole nove, mlade košarkaše, ali više od toga ih zanima da li si pobedio ili izgubio. Svakako, nisam dolazio u Zvezdu da bih gubio, ali želeo sam da pobeđujemo na neki drugi način: da stvaramo igrače, da se prirodno razvijamo sve dok ne dođemo do kontinuiteta. Nikada nisam želeo da živim od meča do meča, već u procesu koji će stvoriti uslove da pobeđujemo u kontinuitetu. Bio bih lud da kažem da nisam žarko želeo titulu sa Zvezdom, ali sam imao u glavi svoj put do titule, koji je malo drugačiji.

MISLIM DA ZNAM, A NE ZNAM

OD POČETKA sam shvatio i stvorio vezu između onoga što sam želeo da postignem i onoga što još treba da naučim da bih ostvario svoje ciljeve. Moja prednost u svemu tome je bila to što sam oduvek znao da priznam grešku ili neznanje. Učio sam tako što sam odgovarao na pitanja. Znam, mislim da znam, ne znam... Bolje je reći - ne znam, nego - mislim da znam! Neznanje nije greh ako je trener: - svestan šta ne zna i - ako želi da uči, i da radi.

Trener stiče autoritet pre svega znanjem i radnom etikom - on treba da bude spreman da odgovori na sva pitanja. Na početku moje trenerske karijere nisam imao do kraja izgrađenu filozofiju. Imao sam mišljenje, stav o košarci, ideje, generalno o napadu, odbrani, treningu. I dalje, kako to sprovesti. I moja filozofija se razvijala. Ali, shvatio sam da to ne garantuje uspeh. Način na koji se primenjuju znanje i iskustvo je najvažniji. Iskustvo postaje kvalitet ako trener zna da ga primeni. Važno je kako podučavati i šta, ali je još važnije - šta i kako to prihvataju igrači, jer svi oni su različiti, ne uče na isti način i istom brzinom.

Ono što sam imao, stavio sam u funkciju svakodnevne komunikacije sa svojim igračima, na terenu i van njega: entuzijazam, motivaciju, kvalitet ukupnog rada nadoknađivao sam kvantitetom, odnosno velikom količinom rada. Prvo sam bio igrač-trener, pa trener, pa sada kada imam sopstvenu košarkašku filozofiju - i učitelj i trener. To je nešto što me čini srećnim, da edukujem i trenere i igrače, da im menjam navike i stvaram nove. Najbolje od svega u mojoj profesiji je to što nekoga mogu da učinim boljim i što sam privilegovan da sam dobio poverenje da nosim odgovornost i za igrače i za ekipu i za klub.

U PONEDELjAK: UVEK U SLUŽBI SRPSKE KOŠARKE