FELJTON - CRVENA ZVEZDA - MERILO USPEHA: Obe ponude zvučale su kao vapaj za njen spas

Neko je rekao: "Pobeda nije sve, to je jedina stvar". A ja kažem: "Savršenstvo je nedostižno, ali šta je onda dostižno?" Dati maksimum! I ubeđen sam da je pravi uspeh u davanju svog maksimuma. Tada se jednostavno osećaš ispunjenim, a posebno ako su i tvoji igrači i saradnici dali pojedinačno najviše što su mogli. Vrlo često sam ponavljao pitanje igračima i timu: "Da li je to tvoj, odnosno vaš maksimum?"

Naravno, odgovor je uvek bio pozitivan ili negativan, ali za mene ne i zadovoljavajući. Moj odgovor je bio: "Ako je to tvoj maksimum, onda imamo problem..." Pokušavajući i na taj način da izvučem od svakog još po nešto.

Oba puta kada sam preuzimao Crvenu zvezdu, ponuda od nje dolazila je preko leta, dok sam "uživao u igri i pesmi našeg naroda". I pre tih poziva osećao sam da ću kao trener biti nedorečen ukoliko ne budem radio u nekom klubu u svojoj zemlji. Reprezentacija i sve ono što sam uradio s njom bila je najveća moguća satisfakcija, ali nisam želeo da završim karijeru a da nisam vodio nijedan srpski klub.

OBE zvezdine ponude - prva 2008. godine, druga 2011. - zvučale su kao vapaj za njen spas i povratak na nivo na kojem dugo nije bila. Učinilo mi se oba puta da se stvorila klima koja može da me motiviše da stvaram. Jer, rekao sam već, jedan klub ne čine samo igrači i trener već i medicinski tim, menadžment, navijači, sponzori...

Moj prvi boravak u Zvezdi je za mene bio izazov da prvo doprinesem tome da klub sa tako ogromnom tradicijom, rezultatima i imenima koja su ga stvarala ne doživi definitivni krah. Drugo, hteo sam da treniram igrače s naših prostora, uželeo sam se našeg jezika. Pritom, vraćam se u grad gde sam i započeo svoju profesionalnu košarkašku karijeru. Delovalo je sve kao neki novi početak.

Kada je novi direktor Zvezde Milan Opačić došao leta 2008. u Pirot, gde sam, kao i uvek, provodio godišnji odmor, pomislio sam da opet treba da idem na Kopaonik da posetim njegov košarkaški kamp "Jubak" i da učestvujem na njemu. Sa mnogo entuzijazma, motivisan i elokventan, pokušao je da me ubedi u ono što sam i ja podsvesno želeo: da konačno budem trener u Srbiji. Pokušao je da me impresionira imenima poznatih iz sveta srpskog biznisa, Slobodanom Vučićevićem i Zoranom Drakulićem, njihovim autoritetom u poslovnom svetu i obećanjima da će oni dati finansijsku podršku klubu. Trebalo je da oni obezbede finansijske uslove da se stvori nova Zvezda, pošto je stara bila pred bankrotom.

I NAKON tih prvih razgovora učinilo mi se da bismo nešto i mogli da napravimo, da postavimo na noge klub s novim konceptom i novim načinom rada. U tom trenutku Zvezda je bila i bez novca i bez igrača. Imala je ime, navijače, tradiciju. I naravno, sve ponovo od samog početka.

Imao sam nekako osećaj da treba da preuzmem odgovornost, a to i nije bila nova situacija za mene u poređenju s projektima koje sam imao do tada. Gledajući u budućnost, naravno da nisam očekivao čuda. Iskustvo mi je govorilo da će to biti spor, i sa mnogo prepreka, napredak, koji će biti posledica maksimalnog rada i strpljenja.

Bio je to klasičan novi početak Crvene zvezde. Dočekalo me je samo nekoliko igrača koji su imali ugovore. Nismo imali ekipu. Napravili smo kamp u "Pioniru" i počeli da pozivamo igrače koji su želeli da igraju za Zvezdu. Maltene kao što je to pre sedam decenija uradio osnivač Crvene zvezde Nebojša Popović kad je dao oglas u listu "Politika" kojim poziva sve momke više od dva metra da dođu na probu na Kelemegdan. Popoviću je posle tog oglasa došao na noge Nemanja Đurić (doduše, u prvi mah procenjen kao nedovoljno talentovan), kasnije jedan od najboljih evropskih centara. Nama se dogodilo nešto slično...

NA NAŠEM kampu se pojavio Nemanja Bjelica. Dar s neba. Lepo izvajana figura, visok momak, naočit. Nekoliko dana pre početka priprema na Kopaoniku, profesor Karalejić i ja smo uradili sva moguća testiranja, da bismo videli ko šta može u košarci. Video sam da Karalejić ne izlazi sa imenima, pa sam ga pitao u jednom trenutku: "Dobro, kojih 15 igrača vodimo na Kopaonik?" Među igračima su bili Marko Kešelj, Vladimir Štimac, Nemanja Nedović, Marko Marinović - svi kasnije reprezentativci Srbije - i još neki mladi iz drugog tima. Međutim, hteo sam da vidim šta Profa misli o Bjelici.

- Čekam na tvoj komentar a ti danima izbegavaš da pričaš o igračima i pitam se da li smo ti i ja stvarno sposobni da procenimo ko je talent a ko ne - kaže Profa i dodaje: - Meni je ovaj momak mnogo dobar.

- Ne da je dobar, nego je fantastičan! Sve vreme pitam se otkud on ovde. Kako je moguće da ovakav talenat nema tim - pridružujem se Profi.

Gledali smo ga četiri dana. Sa svojih 208 cm imao je bolju tehniku od bekova i bolji pregled igre. Pozvao sam Opačića i rekao mu da treba smesta da potpišemo s Bjelicom. Ubeđivao sam ga da je momak toliko dobar da bi s njim trebalo potpisati doživotni ugovor! I onda je Bjelica potpisao na četiri godine, a Zvezda je kasnije dobila ogromne pare od obeštećenja.

IGRALI smo fantastičnu košarku u toj sezoni. Vratili smo Zvezdinu publiku. I pored toga što su "delije" bojkotovale ABA ligu, dvorana je bila uvek puna.

Na utakmici u Vršcu, Stefan Marković je u dva napada uzeo loptu iz ruku Bjelici koji je ulazio u dribling. Bjelicu je to malo poremetilo i vidim malo-malo pa gleda ka klupi. Profa mi je u tom trenutku sugerisao:

- Vadi ga, izgubićemo!

A ja mu kažem:

- Čemu panika! Zar nismo odlučili da pravimo od njega igrača! - Onda dam znak Bjelici: - Ajde dalje, nema veze, napred!

Docnije će Nemanja Bjelica izjaviti:

- Kada sam stigao u Crvenu zvezdu, Pešić mi je dao sve. Pre svega ogromnu šansu, kakva je potrebna mladim igračima. Verovao je u mene više od drugih i presudno je uticao na moju profesionalnu karijeru. Uvek ću mu biti zahvalan na tome. On je moj košarkaški otac.

MIRIS I UKUS POBEDA I PORAZA

NA KRAJU te sezone, koja je za nas bila velika sportska investicija i ulog za budućnost, igrali smo finale Prvenstva Srbije sa Partizanom i izgubili sa 3:2. Bio sam baš ponosan na tu sezonu i spokojan, sve dok se nisam prošetao Pirotom. Prolazeći pored nekih drugara, okupljenih u jednom kafiću, jedan od njih mi je cinično dobacio: "Mislili smo, Kari da ćeš ti, kao zvezdaš, konačno da doneseš Zvezdi titulu!" Iz mene je mahinalno izleteo odgovor: "Ne budi lud, nisam došao da budem prvak ove male lige, hoću da budem prvak Evrope!" Taj moj drugar je ostao u čudu, a ja sa dilemom u glavi da li je zaista moguće napraviti uspeh a ne osvojiti titulu. Ovde, očigledno, i miris i ukus svemu daju pobede i porazi. Šta si sve uradio kao trener, da ta Zvezda ponovo igra pred rasprodatom dvoranom, da se priča o igračima, da rivali počnu da nas se plaše. Takve izjave demotivišu i trenera i igrače. Partizan je te godine imao seniore, a mi smo igrali sa juniorima.

SUTRA: KARI NE ŽIVI OD MEČA DO MEČA