FELJTON - SPECIJALNI ZADACI PROTIV SAD: Američki igrači postaju nervozni kad treba da igraju bez lopte

"Želim i ja da čestitam mojim igračima, da ne bude zabune - ali na pobedi."

Pomislio sam tada na dane kad sam upoznao Džordža Karla. Kao selektor Nemačke bio sam na treninzima Siattle Supersonicsa. Vrhunske trenere, a Karl to jeste, do tančina analiziram. Tu, svakako, mislim i na najbolje evropske i srpske trenere. Jer vrhunski stručnjaci imaju mnogo veći uticaj na ekipu: šta se igra, kako, na koga, kada... Kod takvih trenera vidiš prepoznatljivu igru. Znaš da je odabrao igrače koji njemu odgovaraju. Amerikanci su veoma ozbiljno shvatili ovo prvenstvo, možda i zbog toga što se igralo na njihovom terenu. U trenerskom timu, kao prvi pomoćnik, bio je i Greg Popović.

ZNAO sam kakva je Karlova košarka, pa smo se tako i pripremali za meč. Najvažnije je bilo da im smanjimo posed lopte, jer američki igrači postaju nervozni i ne snalaze se kad treba da igraju bez lopte. Cilj je bio smanjiti broj izgubljenih lopti i da što više zadržimo loptu u našem posedu. Tokom svih mečeva na pripremama borio sam se sa svojim igračima da ne rešavaju sve "prvom loptom", mada obično pričam da je prva odluka najbolja odluka (i to pravilo za ovu utakmicu nije važilo). U ovom slučaju nije bilo nužno da se svaki odbrambeni skok pretvori u kontranapad, već da budemo strpljivi, da produžimo napad do konačne odluke. Da bismo zadržali loptu što duže u našim rukama. I na kraju, dobro organizovana odbrana.

Protiv Amerike su postojali i specijalni zadaci. To je Divčeva najbolja partija u reprezentaciji (16 poena, 11 skokova). Odigrao je dosta velikih mečeva u NBA, možda neki koje nisam gledao mogu da se mere s četvrtfinalom u Indijanapolisu, ali ovaj je bio po mom mišljenju najbolji i u odbrani i u napadu. Tu je Milan Gurović bio jedan od najboljih. Uzeo je Redžija Milera pod svoje. Još na zagrevanju bilo mi je jasno da će to biti njegovo veče. Imam običaj da obiđem igrače dok se uoči meča istežu na parketu, da ih podsetim na njihove zadatke. Idem od jednog do drugog, da vidim kome treba više da posvetim pažnju. Gurović, koji je dobio zadatak da igra protiv Milera, u jednom trenutku me zove: "Kouč, dođi. Slušaj, gledam ih kako se zagrevaju. Razvalićemo ih!"

Redžija je odučio od košarke. Naterao ga je da pravi penale, da se unervozi. Zato je imao incident sa Divcem i promašio neke važne penale.

U PRVIH 20 minuta primili smo samo šest poena iz tranzicije, što je rezultiralo ne samo našim vođstvom (40:36) već smo uspeli da ih uvedemo u ritam koji Amerikancima ne odgovara. Zaustavili smo njihovu pick and roll igru u napadu, primili smo za 40 minuta samo osam poena. U napadu smo tražili preciznost i dobar tajming u ulazu u naše akcije, imali smo dogovor da bismo neutralisali njihovu agresivnost na naše spoljne igrače, da forsiramo inside game. Postigli smo direktnih 26 poena i 15 poena nakon izvođenja slobodnih bacanja. U ofanzivnom skoku, gde su Amerikanci uvek dominantni, mi smo dominirali sa 18 poena (Divac četiri, a Tomašević tri skoka u napadu).

Jedini pad u igri imali smo u trećoj četvrtini koji smo izgubili sa 22:12. Odbrana "jedan na jedan" nije funkcionisala. Najviše problema su nam zadavali Andre Miler i Pol Pirs, koji su postigli po 19 poena i bili njihovi najbolji strelci. Samo velike ekipe kao što je bila naša - pre svega individualni kvalitet, ali i iskustvo na ovakvim utakmicama, mogu da pobede u poslednjoj četvrtini sa 29:20.

Amerikanci više nisu znali šta da brane inside game (svi su stisli oko Divca) ili da pritisnu naše spoljne igrače. Osećaj da se promeni ritam igre u napadu je karakteristika samo velikih igrača i ekipa, a mi smo sve to imali. Gurović je 12 od svojih 15 poena postigao trojkama (četiri od šest), Stojaković je dao 20 poena (3-5 za tri), dok je Jarić pogađao odlučujuće šuteve u poslednjoj četvrtini i bio nepogrešiv s linije slobodnih bacanja.

Krajnji rezultat JUGOSLAVIJA - SAD 81:78 (20:20, 20:16, 12:22, 29:20).

Neopisivo slavlje sa našim navijačima, euforija i ponos da smo savladali Amerikance i to u njihovoj dvorani. Ali, nažalost, to nije bila naša poslednja utakmica na šampionatu. Tek su nas očekivale utakmice u borbi za medalju.

KAD god pričam o Indijanapolisu, svi me pitaju za "slučaj Radmanović". Zašto sam ga odstranio iz tima? To se dogodilo na poluvremenu meča sa Novim Zelandom. Posle teškog meča s Amerikancima došlo je do opuštanja, što je bilo normalno. Danima i nedeljama pričaš da ćeš da pobediš Amerikance i onda dođe taj dan, pobediš ih, i pitaš se: šta sad dalje!? Novi Zeland je vodio dugo protiv nas. Posle jednog takvog pražnjenja, gde se potrošila i energija i motivacija, trebalo je naći način da se pobedi ekipa koja je sjajno igrala na tom šampionatu. Neki u timu su, hteli ili ne, već razmišljali o finalu s Argentinom.

Na poluvremenu sam ušao besan u svlačionicu... Prvo sam napao Divca. Pa onda Bodirogu: "Završi se prvenstvo, kad ćeš ti Bodiroga da počneš da igraš?!" Ćutao je. Peđi sam isto nešto tako rekao. U tom trenutku, dok sam pokušavao da probudim ekipu, da svi zajedno nađemo rešenje za nastavak, Radmanović je bio fokusiran na voće koje je jeo, a ne na naš dogovor. Tražio sam od njega da to odmah prestane? Međutim, on je nastavio. Pravio se da me nije čuo. I onda mi je prekipelo: "Izađi, bolje nego da te ja isterujem!" Divac, koji je sedeo desno od mene, sve je razumeo. Pitao sam ga: "Ili ti, Vlado, imaš neko drugo mišljenje?" "Kari, pa valjda se zna ko je ovde trener", odgovorio je. Posle ovoga više nije trebalo da se vraćamo na ponašanje Radmanovića.

Ostali su ćutali. Osećali su krivicu što smo došli u takvu situaciju. Videli su da možemo da ostanemo bez medalje. Posle onakve igre protiv Amerike da se spotaknemo na Novi Zeland! Igrači prepoznaju takve situacije. Hoćeš da se vratiš u meč, a ne možeš. Tako je kad olako shvatiš protivnika. To sam video i doživeo mnogo puta. Da li sam bio srećan sa odlukom da odstranim Radmanovića iz ekipe? Naravno da nisam. Nisam ni danas, ali to je bila odluka u interesu ekipe.

PSIHOLOŠKO OPTEREĆENjE IGRAČA

KADA se na evropskim, svetskim i olimpijskim igrama igraju velika četvrtfinala, onda su to utakmice pod velikim psihološkim i takmičarskim opterećenjem. Ja sam tražio da se fokusiramo na zadatke, a ne da razmišljamo o značaju i krajnjem rezultatu utakmice. Nekada je lakše pripremiti i odigrati finale (jer si već nešto osvojio), izgubiš li eventualno četvrtfinale ruše se sva prethodna ulaganja, želje, snovi, ambicije... Naravno da sam želeo iz tih razloga dobar početak utakmice. Posebno respektovati naše sisteme u napadu, zadržati loptu što duže u našem posedu, smanjiti broj poena Amerikancima iz kontranapada i ranog napada.

SUTRA: NIKAD VEĆA DRAMA U FINALU