FELJTON - PRIPREME ZA SAMO JEDAN MEČ: Pešić poslao jasnu poruku i svom i protivničkom timu kada je rekao da ćemo pobediti Amerikance

Iako nekim igračima nije odgovarala promena načina igre koju smo pripremali, pre svega za eventualni meč sa Amerikancima, ja sam bio tu dosta tvrd. Igrači kao igrači, ponekad analiziraju više trenera nego što trener analizira svoje igrače. U to sam se uverio jedne večeri dok smo bili na pripremama u nemačkoj banji u Rotenburgu. Tu smo bili sami. Jedno veče, posle treninga, izašao sam na terasu jer je bilo prilično toplo. Sa donjeg sprata dopirao je žamor. Igrači su igrali karte, pričali anegdote, a jedan među njima je otvorio ozbiljnu temu:

"Ne može ovako da se igra. Kari samo traži tu odbranu, deny defense, pritisak na loptu, trenira se previše..."

PUSTIM uvo, da vidim ko priča. Ali, pre no što sam i naslutio o kome je reč, reakcija Peđe Stojakovića:

"Zašto smo se okupili ovde? Da igramo karte ili da analiziramo Karija. Možda bi bilo dobro za sve nas da ispratimo ciljeve i ideje Karija, ako ćemo u Ameriku po zlato."

Odjednom tajac. Tu više nisam bio potreban kao trener. Peđa je uradio sve što je bilo potrebno umesto mene.

Za Ameriku smo leteli biznis klasom. Tu nam je mnogo pomogao tadašnji premijer Jugoslavije Zoran Đinđić. Pitali su me jednom da li je Đinđić pomogao da Divac igra u Indijanapolisu. Ja za tu njegovu ulogu ne znam.

IŠAO sam lično kod Đinđića uoči Svetskog prvenstva, ali ne da bismo pričali o Divcu, već da bismo dobili podršku države, da nam se olakšaju putovanja, da se obezbede sredstva za pripreme u Americi. Jer Vojin Đorđević nije mogao da finansira sve sam. Pošto su novine pisale te Divac dolazi, te ne dolazi, onda me je Đinđić u jednom trenutku pitao:

"Kari, šta je to sa Divcem?"

Rekao sam mu da ne brine, da Divac nije bio u Istanbulu samo zbog povrede i da će sigurno igrati u Indijanapolisu. Sa Đinđićem sam se sreo prvi put u Frankfurtu, kad je dolazio s Nikolom Stankovićem iz Hemofarma, neposredno pošto sam izabran za selektora. Pričali smo o svemu, a najviše o košarci. Đinđića je sve zanimalo, nekako se identifikovao sa našom ekipom. On je bio sa nama i u Istanbulu.

šampionat za nas nije počeo sjajno. Već u drugom kolu poraz od Španije (71:69). Nismo se adaptirali na veliku dvoranu, ali nismo mogli da tražimo razloge jer su isti uslovi bili i za Špance. Imali smo poslednji napad. Bodiroga je promašio šut za pobedu. Zečević je zbog lošeg suđenja litvanskog arbitra Romuldasa Brazauskasa tražio sastanak sa generalnim sekretarom Fibe Patrikom Baumanom. Na tom sastanku bili su prisutni i Bora Stanković i komesar za sudije Fibe Lubomir Kotleba. Bori se to nije dopalo, ali Zečević je ozbiljno shvatio svoju ulogu i hteo je da zaštiti našu reprezentaciju. Znam samo da nam Brazauskas nije više sudio.

SVETSKO prvenstvo je tada bilo drugačije nego sada. Veoma naporno, praktično bez slobodnog dana. Za jedanaest dana, od 29. avgusta do 8. septembra, odigrali smo devet utakmica. Mogao si sebi da dozvoliš neki poraz da bi stigao do nečega što si želeo. Taj poraz nas nije uzdrmao. Španci su igrali izvanredno, ali smo i mi igrali prilično dobro. Nisam bio previše uzbuđen jer sam znao da će to da podigne inat i motivaciju. Naravno, nismo bili srećni što smo izgubili. Od terena do svlačionica je bio dug put, tako da sam tada mogao da analiziram reakcije igrača. Posle Španije idem iza Bodiroge i čujem ga kako psuje samog sebe što nije dao koš u poslednjem napadu. Prava reakcija. Najvažnije je što ti nije svejedno zbog poraza, a za ostalo imamo kvalitet. Taj meč nam je podigao mobilizaciju. Suđenje nije bilo na nivou (ja taj osećaj nisam imao, ali igrači i rukovodstvo jesu da je Brazauskas loše sudio), ali u takvim diskusijama, pogotovo kad se izgubi, bolje je da se obuzdaju burne izjave. Nisam dao za pravo igračima da traže uzroke poraza van naše igre. Žestoko sam ih kritikovao jer su se bavili sudijom više nego sobom.

Javnost je uvek skeptična kada se izgubi. Mi koji smo bili sa ekipom nismo se previše uzbuđivali. Mogao je da se vidi spokoj i na licima najiskusnijih igrača. Čuo sam da su me na početku šampionata žestoko kritikovali u Srbiji. Možda je i bolje što nisam sve to čitao, i što društvene mreže nisu postojale. Sva sreća da smo imali dobru atmosferu u reprezentaciji i da niko nije mogao to da naruši. Pre svega jer su Zečević, Varajić, Bogosavljev i predsednik KSJ Cerović stajali kao "kineski zid". Ako je i bilo nekog pokušaja, to nije dopiralo do nas. Imali smo svoj plan. To što nismo uspeli da pobedimo svaku utakmicu nije menjalo naš cilj a još manje veru u to što radimo.

Mesecima smo se spremali samo za jedan meč. Jesmo i za druge, ali cilj je bio da sve ono što imamo da kažemo pokažemo u tom meču.

IMALI smo pripremljeno sve za Amerikance. Moji pomoćnici Aca Petrović i Stevan Karadžić ostali su u hotelu da gledaju i analiziraju meč između Amerike i Argentine. Željko Cerović i ja smo rešili da prvo odemo na kafu pa u dvoranu da pogledamo tu utakmicu. Na poluvremenu sam ustao i rekao Željku:

"Što se mene tiče, sve sam video. Ako ti hoćeš, ostani, a ja odoh u hotel."

Normalno, nije bilo u planu da s Amerikom igramo u četvrtfinalu. Posle poraza od Portorika u drugom krugu takmičenja, bilo je izvesno da ćemo s domaćinima igrati već u prvom nokaut meču. Što je, ipak, bio veliki rizik da ostanemo bez medalje, ma koliko verovali u svoje mogućnosti. Jedno je pobediti Ameriku u grupi, kao što je to uspelo Argentini, a sasvim drugo u meču u kojem nemaš pravo na grešku.

Na pres-konferenciji uoči četvrtfinala poslao sam jasnu poruku i svom i protivničkom timu:

"Mi smo se dobro spremili i mi ćemo da pobedimo!"

Kad sam rekao da ćemo da pobedimo Amerikance, niko nije ništa rekao. Prolomio se aplauz. Tako se završila pres-konferencija.

MOBILIZACIJA IGRAČA

SVE mi je bilo jasno u vezi igre Amerikanaca. Video sam da će da izgube od Argentine koja je igrala fantastično. Za nas nije bilo dobro to što su Amerikanci izgubili od Argentine. Jasno je bilo da će da se mobilišu i da odigraju sto odsto protiv nas. Našim igračima je prijala pobeda Argentine jer je to bio dokaz da se s Amerikom može igrati, čak i kad ima svih 12 NBA igrača. To im je ulilo dodatno samopouzdanje. Svakom igraču, od najstarijeg Divca do najmlađeg Vujanića, potrebno je samopouzdanje, a ono se dobija ličnim radom, rezultatima, ali i spoljnim faktorima, kao što su trener ili, u ovom slučaju - ishod neke utakmice u kojoj niste učestvovali. I onda se, normalno, javi u glavi: "Zašto ne bismo i mi pobedili Ameriku!"

SUTRA: SPECIJALNI ZADACI PROTIV AMERIKE