FELJTON - ZLATO PLOD DOBRE ORGANIZACIJE: Trener je samo karika u lancu, uspeh stiže kad se na svakom mestu nalazi pravi čovek

Posle toliko godina u Nemačkoj, rekli su: "Ajde da vidimo šta taj nemački trener traži ovde i šta može". Naravno, ne postoji nijedan trener na svetu - to i danas važi - koji ne bi poželeo da bude selektor u "zemlji košarke". Treneri koji su nekada bili u reprezentaciji stvarali su košarku i na taj način sve nas motivisali da jednog dana dođemo na njihovo mesto. Nisu oni samo pobeđivali. Njihova misija bila je šira. Za igrače uvek možeš da kažeš da je najbolji na svojoj poziciji u Evropi, ali kako vrednovati kvalitet trenera. Da li se uspeh trenera meri po trofejima ili po tome šta je ostalo iza njega: u klubu, reprezentaciji, u smislu razvoja igrača i sredine u kojoj je stvarao. Generacije pre moje su uvek ostavljale nešto iza sebe.

KADA smo osvojili zlato u Bormiju 1987, bilo mi je logično da nastavim s tom generacijom. Ti igrači su bili dosta vezani za mene, ali i ja za njih. Ta veza nije se gradila samo na pobedama, već su ti mladi ljudi hteli nekoga da s njim podele svoje planove i emocije. Bio sam im trener za vreme treninga, ali i pre i posle treninga. Međutim, bilo je to neko čudno vreme u košarkaškoj organizaciji, koje je Radomir Šaper objasnio slikovito, u nekoliko reči: "Ovde kod nas se ništa ne zna!"

Te godine se možda ništa nije znalo ili Šaper nije znao. Ili nije hteo da se meša u planove Mirka Novosela, čiji autoritet je bio presudan za odlazak Krešimira Ćosića s mesta selektora, što je dovelo do toga da Ranko Žeravica napusti Stručni savet KSJ. Dogodilo se to na jednom sastanku - u mom prisustvu (ja sam jedan od onih koji najviše pamti a i najduže sam bio tu) - kad su od Ćosića tražili tone pismenih izveštaja posle Evropskog prvenstva u Atini 1987. Ranko posle toga više nije dolazio u Savez. Vratio se tek kada sam ja postao selektor.

NISAM bio najsrećniji kad mi je Šaper rekao u Bormiju da se "kod nas ništa ne zna". Posle toga nisam više želeo da se raspitujem. Nijedan drugi jugoslovenski trener nije bio tamo kad se stvarala najveća evropska generacija. Samo Bora Stanković, Radomir Šaper, Branislav Rajačić i ja. Za razliku od ostalih reprezentacija, gde su razni treneri bili prisutni, nas niko nije pratio. A posle su, kako obično biva, zasluge počele da se dele na mnogo više delova. Otišao sam za Nemačku, nekako nedorečen, ali rešen da se jednog dana vratim na mesto koje mi je, u to sam duboko verovao, pripadalo.

Evropsko prvenstvo u Istanbulu 2001. bio je ogroman izazov za mene. Iz više razloga. Možda ponajmanje da bih pokazao da i "bundes trener" zna nešto, mada mi je i to negde stajalo u glavi...

SEĆAM se jednog od prvih sastanaka Stručnog saveta, čiji predsednik je bio Dragiša Vučinić, gde sam podneo izveštaj kako vidim rad s mladima, ukupan sistem mlađih nacionalnih selekcija. Varajić i ja smo predstavili koncept škole košarke gde bi živeli i trenirali najbolji mladi igrači Jugoslavije i taj projekat i dan-danas postoji u Sazonovoj 83. Košaraški savez je prihvatio taj koncept, ali se ništa nije dešavalo. Na sreću, tom sastanku je prisustvovao i Nebojša Čović. On je tvorac basket koledža, jedinstvenog na prostorima Jugoslavije. Sada sa ove vremenske distance raduje me što je prepoznao i realizovao ovaj projekat koji je u ovim vremenima aktuelan na nivou KSS. Posle tog sastanka Vučinić me je pozvao u stranu: "Kari, ovo što si izneo je fantastično. I taj koledž koji bi trebalo da se napravi je sjajna ideja. Tako nešto nismo imali, a sada je to potrebnije nego pre, pošto smo se smanjili kao država. Ali, moram da ti kažem: neće se tvoji rezultati meriti po takvim stvarima, već po medaljama!"

Posle toga sam bio malo razočaran, ali i zahvalan Vučiniću što mi je to rekao. Uvideo sam da se traži pobeda po svaku cenu, a da je sve ostalo sekundarno i da će se možda nekada desiti. A kada će se desiti? Videćemo!

ZNAO sam za neke negativne okolnosti u reprezentaciji. Željko Obradović mi je kao kolega ukazao na neke probleme s kojima se on borio, što se i odrazilo na rezultat na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. Povrh toga, Đorđević i Rebrača su se zasitili, a Danilović je završio karijeru. O mnogo toga je moralo da se vodi računa. Pre svega biti svestan da je prošlo vreme velikog zanosa, da su mnogi igrači postali milioneri, do krajnje mere opterećeni u klubovima. Mnogi od njih su i dalje hteli u reprezentaciju, ali na neki drugi način. To je zahtevalo i drugačiji pristup čitavoj stvari.

Nisam mnogo žalio kad sam ostao bez Đorđevića i Rebrače. Zato što sam imao svoj plan. Verovao sam i u mlađe igrače (Jarić, Rakočević, Stojaković, Vujanić..) i znao sam da su spremni da zamene jaku spoljnu liniju. Tako da se tu nisam bavio imenima, već sam hteo da pravim reprezentaciju. Iako je bila prva godina olimpijskog ciklusa, taj Evrobasket je ipak bio veoma važan. Zamišljao sam ga kao temelj za buduće velike stvari.

VEĆINA kandidata za reprezentaciju je respektovala ono što sam zamislio. Dugo pre mene bili su selektori koji su radili istovremeno i u klubovima i u reprezentaciji pa nisu imali vremena za obilaske igrača i razgovore. Zato sam i u tom smislu bio novina za njih. Hteo sam da napravimo dobru organizaciju, da igrači ne budu reprezentativci samo u maju kad ih pozovemo, već da imaju osećaj da o njima neko u Srbiji razmišlja 365 dana u godini. Taj deo posla smo izuzetno dobro organizovali. Varajić i Bogosavljev su tu do kraja bili posvećeni. Imali smo podršku svih struktura, i u košarkaškoj organizaciji, ali i u državi. Imali smo menadžment koji je svakodnevno brinuo o reprezentaciji. To je bila moja ideja. Naš glavni sponzor "Sinalko" nam je dao snažan vetar u leđa, zahvaljujući direktoru Vojinu Đorđeviću koji je zaslužio pola te medalje.

Kada se sve stvari postave na svoje mesto uspeh je zagarantovan. U našem sistemu videlo se da je trener samo karika u dugom lancu. Uspeh u sportu danas zavisi od svih struktura, a mi smo za svaku ulogu imali pravog čoveka. To je igračima davalo mirnoću. Osetili su da je sve na visokom nivou, od putovanja, hotela, organizacije mečeva. A to su sve bili igrači koji su navikli na visoke standarde pa su mogli da uporede i procene.

ZEČEVIĆEV ENTUZIJAZAM

MOJ prijatelj i saigrač iz Partizana Žarko Zečević se već nalazio u Predsedništvu KSJ kad sam stigao. Bio je zadužen za reprezentaciju. Radio je to s velikim entuzijazmom i svojim iskustvom znatno pomogao. Mlađi igrači ga nisu poznavali kao igrača, ali je za njih bio autoritet jer su znali da je bio jedan od najboljih fudbalskih menadžera u Evropi, da je fudbalski klub Partizan zahvaljujući njemu organizovan na moderan način.

SUTRA: ZLATO U TURSKOJ SE PODRAZUMEVALO