FELJTON - U AMERIKU PO NOVO ISKUSTVO: Posle boravka u Sakramentu rekao sam sebi - "Na dobrom si putu!"

Eto, šta je sudbina. Sedam dana sam gledao kako radi. Njegov stil igre je bio tranzicija, moderan basketbol, jaka odbrana sa dosta trčanja, sa mnogo šuteva, kreativnosti i davanja slobode u odlukama igrača.

Kad sam posle odlaska iz Albe odlučio da ponovo idem u Ameriku, pozvao sam Vladu Divca. Ne samo zato što smo bili prijatelji, već i zbog toga što je Sakramento tada bio najmodernija ekipa u Americi. Trener je bio Rik Adelman, a njegov pomoćnik je član Hall of Fame, čuveni trener Univerziteta Prinston Pit Karil. Zanimao me je Karilov napad, po kome je bio nadaleko čuven. Posle Albe sam zaključio da definitivno imam svoj način rada, metodiku treninga, da znam kako treba da treniram ekipu u Evropi, pa mi to nije više bilo toliko interesantno. Tada sam imao jasnu sliku o tome kako treba da igram odbranu. Imao sam kompletnu filozofiju odbrane, kako i trenirati i igrati. Nešto što je odgovaralo mom mentalitetu. Međutim, interesovao me je napad. Jer košarka se tih godina stalno menjala...

U VREME kad sam stigao u Sakramento, oktobra 2000. godine, Sakramento kingsi su igrali najbolji napad u NBA. Možda nisu bili najbolji tim - bili su to Lejkersi sa Kobijem Brajantom i Šakilom O'Nilom, ali su igrali najlepšu košarku. Divac me sačekao u San Francisku i kolima me povezao za Sakramento. U kolima mi kaže:

"Nisam ti rezervisao hotel. Bićeš kod mene, porodica mi je u Los Anđelesu."

To je bila dobra okolnost. Dobio sam priliku da neko vreme živim sa NBA igračem. I to vrhunskim. Pratio sam ga kako se priprema za trening, kako trenira... Naš odnos je bio drugarski do kraja, samo što je sada, za razliku odkad smo počinjali projekat "Bormio 1987" mogao mnogo više sklekova da uradi! U šali sam mu govorio: "Za vreme mog boravka u Sakramentu imao sam više treninga od tebe, jer nijedan nisam propustio!"

Gledao sam i individualne treninge (tada je došao i Hidajet Turkoglu), a posebno Peđe Stojakovića koji je počinjao da trenira onog trenutka kad se trening završi! Strašan profesionalac! Njihovi timski treninzi su bili pakleni. U Evropi pričaju kako se u NBA ne trenira mnogo. To nije tačno! Doduše, ja sam bio u vreme pripremnog perioda.

OSTAJAO sam s Peđom, na šuterskom treningu, po sat i po u dvorani, jer je to bila prilika da malo više razgovaram sa Pitom Karilom koji je u Prinstonu mnogo uradio za igru u napadu, posebno sa korišćenjem bekdorova. Tako da sam s njim više razgovarao nego s glavnim trenerom. Radio je s Peđom i Hidom i bilo je očigledno da voli naše igrače. Peđa i Divac su mu se revanširali jer su do kraja razradili njegov čuveni napad. Bilo mu je drago da možemo da razmenimo iskustva. Ponekad je više on mene pitao, jer ga je zanimalo i kako mi u Evropi radimo. Iz takvih diskusija se mnogo nauči.

Boravak u Americi bio je važan. Iako sam već bio prvak Evrope, prvak Jugoslavije, Nemačke... Pre Amerike osećao sam se kao trener koji pomaže igračima da budu bolji, ali što se tiče znanja, teoretsko-praktičnog, trebala mi je potvrda. Posle Amerike sam rekao sebi: "Ti si na dobrom putu!" Većinu stvari koje sam tamo video, već sam primenjivao u praksi. Imao sam sreću da su me trenirali sjajni treneri koji su uticali na mene i doprineli da razvijem svoju trenersku filozofiju. I kao ljudi i kao treneri bili su izuzetni...

IZ NBA nosim poprilično dobre utiske... Pamtim, recimo, da je Sakramento igrao utakmicu u Portlandu. Divac se vratio kući oko jedan-dva posle ponoći i rekao mi: "Kari, ja ću da navijem sat, ali molim te probudi me rano, jer već u deset imamo trening." Dakle, nekoliko sati spavanja i trening.

O Divcu su mogli da se čuju razni komentari. Jedno od mišljenja je da je bio toliko talentovan i da zato nije trenirao previše. To ne znam. Ali, ako me pitate da li je Divac svoj talenat do kraja pretvorio u kvalitet, mislim da nije! To nije zbog lenjosti, već zbog njegovog shvatanja košarke. On je igrač koji je definitivno shvatio košarku ne kao zabavu, već kao zadovoljstvo. Nisam video da tuguje kad nije igrao onako kako je očekivao, da je ljut zbog toga. Uvek je pozitivan i tu se vidi njegov mentalitet. Košarka je za njega svet u kome je mogao da iskaže svoju kreativnost.

SEĆAM se da sam ga uoči sezone ubeđivao da probamo da smislimo odbranu protiv Šakila O'Nila, pošto je tada bilo veliko rivalstvo između Lejkersa i Sakramenta. Divac je stalno govorio da Sakramento može sve, ali da jedino nema rešenje za O'Nila:

"Ne možeš, Kari, njega da čuvaš! Nemaš nikakve šanse protiv takve snage!"

Ja mu na to kažem:

"U redu, slažem se. Ali, ne može ni on tebe da čuva. Ajde da ga ti napadneš. Imaš duge ruke, skoči oko njega, kao Kasijus Klej, plešeš kao leptir, udaraš kao osa. Imaš raspon ruku 221 cm, inteligenciju, čitaš situacije u igri bolje od ostalih. Probaj da ga opteretiš napadom: imaš šut sa distance, šut na drugi obruč, ispod ruke, probaj tu malo da ga iznerviraš, da napravi neki faul. Imaš kvalitet da ga namučiš...".

ŽAL ZA JUGOSLOVENSKIM TIMOM SNOVA

KADA razmišljam o Jugoslaviji, onda razmišljam o mojoj ekipi iz Bormija. Pitanja šta bi bilo da je Jugoslavija ostala ujedinjena i da je u Barseloni mogla da izvede svoj drim-tim, ostaće bez odgovora. Taj odgovor ne samo što meni nedostaje, već i svetskoj košarci. I to od onog trenutka kada je Bora Stanković napravio sporazum sa komesarom NBA Dejvidom Šternom da na Olimpijskim igrama mogu da učestvuju i NBA igrači. Granica između profesionalaca i amatera, kao i Berlinski zid, pala je 1989. (Kongres FIBE u Minhenu 7. aprila).

Pošto sam vodio reprezentaciju Nemačke na olimpijskom turniru, gledao sam uživo finale sad (drim-tim) protiv Hrvatske. Hrvatska sa Kukočem, Draženom, Rađom i ostalima igrala je prvo poluvreme rezultatski ravnopravno, a onda je u drugom poluvremenu, najviše zahvaljujući individualnom kvalitetu, utakmica završena ubedljivim rezultatom. Siguran sam, da je Jugoslavija igrala kompletna, da bi taj individualni kvalitet kompenzovali igrači koji iz poznatih razloga nisu bili u Barseloni. Nisam baš siguran da zahvaljujući ostalim okolnostima Jugoslavija ne bi dobila tu utakmicu. Igralo se po FIBA pravilima, kriterijum i način suđenja je više odgovarao evropskim selekcijama. Iako su oni po godinama (Džordan, Bird, Džonson, Pipen...) u odnosu na Kukoča, Divca, Dražena, Paspalja, Đorđevića, Bodirogu... bili stariji, mi smo bili TIM koji je dugo godina igrao zajedno i imao više iskustva u tome kako se igra - Fibina košarka. Američki drim-tim je bio impresivan, međutim, ni u košarci nije sve nemoguće. Možda da je u sistemu plej-ofa do dve ili tri pobede - teško! Ali, u jednoj utakmici, lično verujem da bi to moglo da se dogodi.

SUTRA: NAJZAD STIŽE POZIV IZ BEOGRADA