FELJTON - STASAVA "BELI HARLEM“: Trijumf u Bormiju doneo je neopisivo slavlje

To se odmah pročulo među igračima, jer je Rajče dobio te novine preko Bore Stankovića koji je jedini govorio italijanski i to nam je preveo. Od tog trenutka tražila se karta više za naše utakmice. I svi su navijali za nas i naravno za domaćina Italiju.

Svakako, niko nije mogao da planira da će Kukoč da postigne 37 poena protiv Amerikanaca i to na takav način, ali šut jeste bio naše jako oružje. Posle sam gledao statistiku: imali smo 60,7 odsto šut iz igre, od toga 16-19 za tri poena, što je u tom uzrastu vrlo teško ostvariti. Protiv takvih igrača kao što su bili Geri Pejton, Leri Džonson, Stejsi Ogmon, Kevin Pritčard, Dvejn Šincijus, Brajan Vilijams i ostali... Iz te američke selekcije deset igrača je posle otišlo u NBA, a neki su učestvovali na "ol star" utakmicama.

DAN uoči polufinalog susreta sa Nemcima, dogodilo se nešto što nas je moglo koštati titule. Dok druge ekipe ne izlaze iz hotela, pripremajući se za završne finalne utakmice, naši igrači koriste slobodno vreme za "kreativnu" zabavu na trambulinama u parku u centru grada. Naravno, predvodnik je bio Nebojša Ilić (sadašnji tim menadžer, reprezentacije Srbije i Crvene zvezde), jedan od naših najboljih igrača.

Povredio je skočni zglob. Igrači su dugo tražili način kako da mi objasne "incident", a kada su definitivno smogli snage, ja sam bio ljut i besan. Smetala mi je neodgovornost, iako sam mogao donekle da razumem jer su bili mladi. Ilića sam izostavio iz ekipe sa Nemačkom u polufinalu. Više je to bila kazna, nego pošteda zbog povrede. U finalu protiv Amerikanaca bio je sa Divcem i Rađom jedan od najboljih (postigao 14 poena).

Nemačka je bila prilično jaka, dobro organizovan tim, u svakom slučaju vrlo nezgodna. U polufinalu Evropskog prvenstva u Gmundenu, godinu dana ranije, pobedili smo, ali smo se mučili do pred sam kraj utakmice. Ovog puta u Bormiju, u polufinalu, pobeda 89:64. Sada smo imali daleko veći respekt i iskustvo igrajući protiv njih. Trener reprezentacije Nemačke bio je Bernd Roder koji je kasnije, kada sam preuzeo nemačku reprezentaciju, bio moj pomoćnik, ali i više od toga - prijatelj. Nemci su imali dva izuzetna talenta, među najboljima u Evropi. Hening Harniš (203 cm visoko krilo) i Henrik Redl (200 cm, igrač za sve spoljne pozicije) koji je kasnije sa legendarnim trenerom Dinom Smitom na Univerzitetu Severna Karolina bio NCAA šampion.

FINALE je odigrano 5. avgusta 1987. Bila je to naravno drugačija utakmica od prethodne u grupi. Pobediti dva puta istog i veoma jakog protivnika na bilo kom turniru nije nimalo jednostavno. Oni su bili veoma agresivni u odbrani, pogotovo na našim spoljnim igračima. Pritisli su nas po čitavom terenu presingom. Imali su izuzetne fizičke predispozicije, tehnički i taktički dobro pripremljeni, u ovoj finalnoj utakmici.

Međutim, mi smo imali veoma kvalitetne spoljne igrače, igrače koji su znali da "drže loptu", Đorđevića, Dobraša, Pavićevića, a tu je bio i Kukoč preko koga smo mogli da eliminišemo agresiju. Na sve to smo bili pripremljeni i zahvaljujući našoj individualnoj igri u napadu uvek uspostavljali balans između spoljne i unutrašnje igre. Prva i osnovna ideja - igrati kontranapad uvek nakon defanzivnog skoka. Rani napad sa ciljem da je lopta spuštena na lowpostu. Postigli smo 25 od ukupno 86 poena. Od ukupno 86 poena, 59 postigli smo iz reket a (Divac 21, Rađa 20), od toga 13 poena nakon skoka u napadu.

Kontrolisati ritam igre i rezultat nikada nije moguće bez dobre odbrane. Najbolji strelac američke reprezentacije Stefon Tompson postigao je svega dva poena, najbolji centar Šincijus pet, prvi plejmejker Pejton samo četiri poena. Oni su bili nestrpljivi, i igrači i trener, i želeli su da dobiju utakmicu "sada i odmah". Međutim, mi smo bili taktički veoma dobri, i zahvaljujući ipak većem iskustvu, određivali ritam igre.

NAJVEĆI problem sam napravio ja. Malo je nedostajalo da sa nekim svojim odlukama ugrozim našu pobedu. Posle odličnog početka i solidnog vođstva, počeo sam da eksperimentišem. Ajde zonski presing posle koša, ajde sada zonski presing posle slobodnog bacanja. Ali oni su bili pripremljeni na to, iskoristili su to tako da smo na poluvremenu gubili sa 43:40. Po prvi put to je bila jedna nova situacija za sve, i za mene i za igrače. Igra se finale, a mi nikad do tada nismo gubili pa čak ni na poluvremenu. Dvorana je bila ispunjena do poslednjeg mesta, svi su došli da vide "Beli Harlem", aplaudirali su nam na svakom potezu, košu, stvarno smo imali podršku. I odjedanput šok, tajac u dvorani.

Bio sam ljut, možda na igrače, ali više na sebe. Krenem prema svlačionici sam. Jednostavno sam imao potrebu za bilo koju vrstu razgovora, a Rajčeta nema nigde...

Pitam se da li su me svi odjedanput napustili. Odjednom pojavljuje se Rajče. Pre nego što mi je išta rekao, ja ga pitam: "I, dobro kako ti se čini?"

"Znaš šta, bilo bi najbolje kada bi prestao sa tim modernim odbranama, te zonski presing, te presing preko čitavog terena..."

BIO SAM svestan toga pa sam automatski doneo odluku, prestao sam sa zonskim presingom, ne samo na toj utakmici već i kasnije u klubovima i reprezentacijama koje sam vodio.

U svlačionici me je sačekao muk, svi su spustil i glave. Kao i svaka druga ekipa, i ova očekuje od trenera da pronađe rešenje. Ja sam znao šta je rešenje, znao sam put do pobede. Možda bi neki treneri u toj situaciji bili pozitivni, bodrili svoje igrače, spustili loptu na zemlju, "samo nisko i po zemlji", kako kažu fudbalski treneri. Ne, ja sam izabrao drugi put. Naravno nije bilo bacanje košarkaške table (jer tada je nismo ni koristili), ali bila je jaka, glasna kritika. Igrači su me poznavali i znali su da im verujem i bila im je jasna poruka. Oni su verovali u svoje mogućnosti, a ja sam malo promenio način vođenja utakmice u dugom poluvremenu. Pobedili smo kao što je poznato sa 86:76. Ta pobeda mi je sigurno jedna od najdražih, ne samo što smo postali prvaci sveta. Nekako mi je pao kamen sa srca, jer i tada kao i sada ima onih koji sve najbolje znaju i kritikuju trenere zbog donetih odluka.

KONAČNO PRVACI SVETA

TRIJUMF u Bormiju nam je doneo neopisivo slavlje. Jugoslavija je konačno bila juniorski prvak sveta. Mnogo godina kasnije, pomislio sam neskromno da smo bili neka vrsta preteče američkog NBA drim-tima iz Barselone 1992. godine. Prosečno smo pobeđivali protivnike sa 27,6 poena razlike, 111 datih poena po utakmici, sa ukupnim procentom šuta 60,7 za dva i tri poena. U Bormiju 1987, bilo je "samo" 86 poena u finalu sa Amerikancima, ali su Amerikanci imali neslavni rekord jer su u finalu postigli samo 76 poena.

SUTRA: BUĐENjE NEMAČKE KOŠARKE