FELJTON - MLADI VUKOVI SA STARE PLANINE: Pirot je obezbedio idealne uslove za rad talentovane generacije
NA početku moje trenerske karijere Branislav Rajačić Rajče je uvek bio blizu mene.
Direktori "Tigra" Dragan Nikolić i Baja Pantić sa Pešićim i reprezentativcima, Foto Iz privatne arhive Svetislava Pešića
Njegovi saveti su mi mnogo značili. Uvek smo bili u sjajnim odnosima. Kad sam počinjao kao trener "Bosne", radio je u Košarkaškom savezu Jugoslavije kao predsednik Omladinske komisije u Stručnom savetu. Savez je na mestu trenera mlađih nacionalnih kategorija imao profesionalca Rusmira Halilovića. Pošto je završio mandat s generacijom 1965/66. i postao trener Efesa iz Istanbula, pojavila se potreba da neko započne rad sa generacijom igrača rođenih 1967, 1968. i 1969. Tako su na početku košarkaške sezone 1983/84. Rajče i Radomir Šaper, koji je bio alfa i omega košarkaške organizacije, došli do mene u Sarajevo. Rekli su mi da je Haliloviću istekao ugovor i da bi voleli da ja preuzmem novu generaciju kadeta.
"Nikada nisi radio sa omladincima. Odmah si iz patika seo na klupu, pa bi za tvoj trenerski razvoj bilo dobro da radiš s mladim igračima", rekao mi je Rajče, što me je donekle zaintrigiralo.
U PRVI mah to mi je delovalo kao prevelik zalogaj, jer sam već imao mnogo obaveza u Bosni, a i nisam bio sasvim siguran da je trenerski poziv moja budućnost. Ekonomija mi je još negde bila u glavi. Rekao sam im da mi treba malo vremena da razmislim. Otišao sam kod profesora Milivoja Karalejića, tadašnjeg šefa katedre za košarku na Fakultetu za sport i fizičku kulturu u Sarajevu. U to vreme postojala su samo dva doktora košarke u celoj Jugoslaviji, jedan je bio Profa (kako zovemo Karalejića), a drugi Slavko Trninić iz Zadra. Hteo sam da vidim šta Profa misli o ponudi Saveza, ali i da ga pitam da li može da mi se priključi ukoliko se latim tog posla. Rekao mi je bez oklevanja: "Šta ima da razmišljaš, ti imaš taj kvalitet, mi svi to znamo!" "Super, ali ako ćeš ti da budeš moj pomoćnik."
"Čekaj, ja sam doktor! Kako mogu da budem pomoćnik... Ali, u redu. Upiši Višu trenersku školu, a ja ću se već potruditi da nađemo za tebe pomoćnog trenera."
Ali ja sam insistirao: "Sve je to u redu, ali samo da ti prihvatiš!"
Profa se tada nije izjasnio. Pozvao me je posle nekoliko dana i rekao: "Odlučio sam! Tebi mogu da budem pomoćnik!"
KLUB nas je podržao i mi smo se otisnuli u nešto sasvim novo. Krenuli smo, s jedne strane, da stvaramo selekciju od godišta 1967, 1968. i 1969, a s druge da gradimo novi tim "Bosne". Počeli smo testiranja reprezentativnih kandidata već početkom 1984. Vodio sam se čuvenom Rankovom parolom, kada je krajem šezdesetih počeo da stvara prvu zlatnu generaciju jugoslovenske reprezentacije: "Mi nismo zainteresovani za igrače koji žele da igraju košarku, već samo za one koji mogu da igraju vrhunsku košarku". Prema tome, imali smo vrlo strogu i zahtevnu selekciju. Trebalo je selektirati i spremiti reprezentaciju za Evropsko kadetsko prvenstvo u Bugarskoj, 1985. godine. Došao sam na ideju da nam baza bude Planinarski dom iznad Pirota, jer sam znao da ću sa ljudima iz grada, sa dve jake lokalne firme ("Prvi maj" i "Tigar"), uspeti da stvorim idealne uslove.
I zaista je bilo tako. Grad Pirot je obezbedio najbolji mogući servis našim talentima:
Divcu, Kukoču, Đorđeviću, Rađi, Iliću, Pecarskom, Kalpiću, Koprivici, Alibegoviću, Avdiću, Dobrašu, Pavićeviću...
Teren iznad Planinarskog doma nalazi se na hiljadu i sto metara nadmorske visine. Na obroncima Stare planine. Smatrao sam da je dobro da budemo tu. Zbog mira, daleko od sveta, sto odsto usredsređeni na svoje zadatke i ciljeve. Ne samo da treniramo, već i da stvaramo timski duh, da stvaramo osećaj prema reprezentaciji, koja je u ono vreme bila cilj svakog mladog igrača.
VLADE DIVAC O KARIJU
U PREDGOVORU Pešićeve knjige " Moja igra, moj put" Vlade Divac je napisao: "Kari je, pre svega, bio trener koji nije imao strah, kad je reč o načinu igre. Bio je inovator koji se u datom trenutku nije libio da povuče hrabre, ponekad i riskantne poteze, nešto što možda i odudara od logike.
Znao je kada treba da veruje sebi, svojim osećajima, a ne šablonu. Njegov inovatorski duh osetio sam od prvog dana, kada smo kao dečaci odlazili na pripreme na Staroj planini kod Pirota... Njegov način komunikacije sa igračima je nešto što ne može da se sretne kod drugih trenera. Veoma duhovit, ponekad i u stresnim situacijama, ali uvek sa konkretnom porukom. Po tome je bio poseban: da sve što izgovori ima svoje značenje - poruku, čak i kada to zvuči kao šala."
BILI su to dečaci iz svih krajeva Jugoslavije: iz Slovenije, Makedonije, Hrvatske, Srbije, BiH i Crne Gore... Pirot je iz više razloga bio idealno mesto za pripreme, pre svega jer sam znao šta tu mogu da očekujem. Za mene je bio veliki izazov da kod tih mladih ljudi razvijam duh zajedništva. Međutim, to nije bio naš jedini zadatak. Mi smo dolazili u Pirot da unapređujemo atletske i košarkaške sposobnosti igrača koji su, po svojoj građi i snazi, bili kao pilići. Tada se nije radilo s tegovima kao danas, a mi smo to uveli u prvih desetak dana priprema kao obavezu.
Iz Planinarskog doma se nismo spuštali u Pirot osim kada smo trenirali u dvorani ili igrali utakmice. Nekoliko puta smo bili u pozorištu pošto je Pirot u to vreme imao svoju scenu na koju su dolazili glumački ansambli iz Beograda i drugih gradova. Igrači su u šali govorili da smo na planini bili samo vukovi i mi i da je svaki silazak u grad bio povratak u civilizaciju. Povremeno bih se i ja našalio, tako što bi im posle dobrog treninga rekao: "E, sad imate slobodno, možete da izađete gde hoćete, da se malo opustite!" A oko nas kilometri guste šume...
Prisećajući se tog vremena, Vlade Divac je rekao: "Rad u tim danima bio je presudan za naš napredak u budućnosti, jer tu smo prvi put osetili šta je rad pravih profesionalaca". I Dino Rađa je izričit: " Kari je ostavio dubok trag u mom životu. Kod njega nije sve bilo samo košarka, već i životno odrastanje, mala škola života. Pored kućnog vaspitanja dobili smo i dodatnu školu".
U TO vreme, 1985. godine, Toni Kukoč i Vlade Divac su imali po 17 godina. Tu ih je čekao neviđeni dril kod Profe koji je bio zadužen za ukupnu fizičku pripremu igrača. To je bio njihov prvi susret sa teretom, dok se u današnjoj košarci s takvim načinom rada sreću već petnaestogodišnjaci.
Jedini koji je u startu odbio da diže teret bio je Toni Kukoč. Poslušao savet mog kolege, profesora, doktora košarke Slavka Trninića koji je tada radio u Jugoplastici iz Splita.
Slavko je Toniju rekao uoči puta za Pirot;: "Nemoj slučajno tamo kod Pešića da radiš s teretom!" Toniju je zato bilo nezgodno da se lati tegova. Prišao mi je i rekao: "Treneru, ja ne bih radio s teretom, jer mi je trener Trninić rekao da sam još mlad za to". Rekao sam mu da nema problema, tim pre što je to bila preporuka profesora Trninića. Dali smo mu da radi vežbe za razvijanje trbuha i leđa, da razvija ostale fizičke predispozicije u meri u kojoj to može.
Međutim, sutradan, dok sam objašnjavao nešto drugim igračima, vidim u ćošku Tonija kako uzima štanglu i počinje da radi benč pres. Kažem Profi: "Pogledaj, ovaj je najbolji s teretom". Tako smo počeli tu generaciju da uvodimo u svet tegova.
SUTRA: Stepenice za uspson na vrh sveta