FELJTON - DRUGOLIGAŠ NA KROVU EVROPE: Razvoj Bosne je bio primer kako se stvara uspešan klub

Tek se pojavljivalo "Bijelo dugme" (najpoznatija jugoslovenska rok grupa svih vremena, osnovana 1973). Zdravko Čolić je započeo svoju solo karijeru pesmom "Sinoć nisi bila tu", dok su "Indeksi" sa Davorinom Popovićem već žarili i palili.

U toj prvoj sezoni u Bosni upoznao sam Veru. Igrala je za Željezničar. (Košarkašice Željezničara osvojile su Prvenstvo Jugoslavije u sezoni 1970/1971, ispred Crvene zvezde.) Prvi put smo se sreli posle jedne utakmice Kupa šampiona, u kojem je njen klub igrao kao prvak Jugoslavije u prethodnoj sezoni. Mala sala "Skenderije" bila je puna. Meča se ne sećam toliko, jer sam bio usredsređen na Veru, s kojom me je te večeri upoznao Ljubiša Dumić, moj saigrač iz Bosne. Počeli smo da se viđamo. Korak po korak. Sve se odvijalo prilično sporo. Kao važna utakmica u kojoj rivali skrivaju taktiku i ne žele ništa da rizikuju. Bila je principijelna od prvog trenutka, tačna, ozbiljna, pouzdana.

Nije mnogo marila za to što sam došao iz Beograda, iako je to tada u startu garantovalo neku popularnost u Sarajevu.

KAD smo ušli u Prvu ligu Mirza Delibašić je došao iz Tuzle. Bio je vrhunski talenat. Već sa 18 godina bio je u prvoj postavi. Ratko Radovanović je 1973. došao iz Nikšića, kao klasični početnik, a posle je, kao što je poznato, postao jedan od najboljih evropskih centara.

Svi i danas pričaju o finalnoj utakmici sa Emersonom, u Grenoblu 1979, kad je Bosna prvi put donela titulu prvaka Evrope u Jugoslaviju. (Finale Kupa šampiona, Grenobl (Francuska), 5. april 1979: Bosna - Emerson 96:93.) To je bila istorijska utakmica u kojoj je prvi put jedan jugoslovenski tim postao šampion i to bez stranaca - Amerikanaca. Na toj utakmici Žarko Varajić je postigao 45 poena, što je još uvek rekord svih takmičenja za klupskog prvaka Evrope. A danas kad neko na dve utakmice fajnal-fora postigne 45 poena, to je čudo.

Međutim, ostaje po strani nešto vrlo važno, a to je da je taj uspeh bio recept u ona vremena kako se stvaraju šampioni, kako se stvara klub, kako se gradi tim. Razvoj Bosne je bio primer kako se razvijaju klub i tim od početka do nekih vrhunskih rezultata. To iskustvo mi je bilo od neprocenjivog značaja u trenerskoj karijeri, a pogotovo kad sam preuzeo Albu iz Berlina. Put Bosne je na neki način uticao da formiram svoj stav, filozofiju o stvaranju kluba, tima, međuljudskih odnosa unutar organizacije. Nikada to nije isto, jer su drugačije sredine, ali Bosna je bila dobar putokaz za takve poduhvate.
U TO vreme Bosna ne samo da je počela da osvaja titule, već je postala važan faktor u Evropi. Klubovi su radili za reprezentaciju, trend je bio da se stvaraju igrači, što se posle i pokazalo dobrim. Jugoslovenska košarka dala je najveći broj velikih igrača u Evropi i NBA. (Zaključno sa sezonom 2020/2021. u NBA je igralo 74 igrača s prostora Jugoslavije.)

Klubovi su, da tako kažem, sami stvarali "strance". Igrače koji su nosili najveće breme u timu. Mladi su sazrevali brže, jer su dobijali veliku odgovornost. Rano su shvatali šta znači poraz i pobeda, da sve to zavisi isključivo od njih. Tako su naši vrhunski igrači stasavali znatno brže nego u Italiji, Nemačkoj, Španiji, gde su nosioci igre bili Amerikanci ili kasnije naši igrači koji su kao stranci bili ravni američkim košarkašima, pa i bolji od njih.

Bosna je i u tome bila primer. Model kako se od jednog drugoligaškog tima stiže do krova Evrope. I da nismo pobedili Emerson u Grenoblu, 5. aprila 1979, taj utisak se ne bi promenio. Sportski rezultati su plod dugog, kontinuiranog, strpljivog rada. Klub nisu samo igrači i treneri. Klub su i navijači, sponzori, grad, ukupan ambijent koji se stvara oko kluba. To sam uvideo već tada i time sam se vodio kasnije kroz čitavu karijeru.

UOSTALOM, tako sam i birao sredine u koje sam odlazio, jer nisam želeo da se vezujem za podneblja sa sitnim, kratkoročnim ambicijama. Ambijent stvara jedan tim. Što je bolji ambijent, bolje se razvija tim. Bosna je po tome bila jedinstvena. Veliki entuzijazam.

Danas u vrhunskom sportu, ogromne posvećenosti svih onih koji čine klub (iako je košarka postala biznis, što je dobro, ali i neminovno) taj entuzijazam je dodatna snaga za sve ono što ne možeš nekim normalnim putem da postigneš. Pripadnost klubu, identifikacija s trenerom, klubom, projektom... Sve to nadoknađuje neke nedostatke i može da bude jezičak na vagi u prelomnim trenucima.

Bosna je sve to nekada imala. U onom, nezamenljivom Sarajevu, u kojem je bujao talenat svih vrsta i u kojem smo mi košarkaši počeli kao sitne ribe. Trebalo je dosta truda da bi se tu zadobila neka naklonost i popularnost, u odnosu na druge. U gradu koji je imao dva jaka fudbalska kluba, pregršt umetnika, pevača, stvaralaca u raznim oblastima. Ali, mi smo svojim rezultatima uspeli da napunimo "Skenderiju" i da u prvim redovima vidimo baš neka od tih lica koja su bila pojam u onoj, velikoj Jugoslaviji. Sarajevo je tada vrvilo od velikih imena, u muzici, sportu, čemu god. Bilo je to vreme kad su u razmaku od nekoliko godina fudbaleri iz Sarajeva i Željezničara osvojili titule. (Sarajevo u sezoni 1966/1967, Željezničar u sezoni 1971/1972.) Publika se divila fudbalskim asovima: Osimu, Musemiću, Bukalu, Jankoviću, Katalinskom...

MEĐUTIM, u jednom trenutku nas su nekako zavoleli više od ostalih. Postali smo in. Bilo je važno biti u "Skenderiji" uz Bosnu, da budeš deo košarkaškog spektakla koji se tu nudio u čuvenom terminu "subotom u pet" ili u nekom drugom, kad su se igrale evropske utakmice. (Termin TV prenosa Košarkaške lige Jugoslavije počev od sedamdesetih godina prošlog veka.)

Kad razmišljam o svemu tome, sve što sam kasnije postigao nekako se začelo u tom gradu.

Sarajevo je bilo Jugoslavija u malom, centar zemlje u pravom smislu te reči. Svi su voleli Sarajevo. Mi smo svuda bili drugi najpopularniji klub u državi. Zagrepčani su imali svoju Cibonu, a onda su voleli Bosnu. Beograđanima su na srcu bili Zvezda ili Partizan, a druga im je bila Bosna. Te simpatije smo osećali i one su nas dodatno motivisale.

SUTRA: U VOJSCI PRVA TRENERSKA PONUDA