FELJTON - TRI "FOLKSVAGEN BUBE" ZA KARIJA: U opštem slavlju ukrali mu prvi trofej - švajcarski sat

- Možeš da ideš. S tobom ne možemo da ispadnemo iz lige, niti možemo da budemo prvi - rekao mi je Ranko tada.

Posle jedne sezone s Bosnom u Drugoj ligi (1971/72) vratio sam se u Partizan. Ubacili su me u garsonjeru s Draženom Prajom Dalipagićem, koji je tek bio stigao iz Mostara. Stanovali smo na Zvezdari. Jednom, dok smo odmarali popodne, Praja me pita:

- Ko je najbolji igrač u Partizanu
" Pomislio sam, čim me to pita, znači da ja nisam najbolji. Odgovor je vrlo kratak:
- Možda Miško Čermak!
- Kakav Čermak - nastavlja on.

- Ja sam najbolji, kao da ne vidiš! Da li je Čermak brži od mene? Da li bolje skače od mene? Da li ima bolji šut?

Kad sam se složio da je u sve tri stvari bolji od Čermaka, samo je konstatovao:

- Eto ko je najbolji!

Takav je bio Praja Dalipagić. Nikada mu nije falilo samopouzdanje.

PO POVRATKU u Partizan samo sam mislio na to kako da se vratim u Bosnu, ali Ranko sad nije hteo da me pusti. Posle svega, pozove me i kaže:

- Ako donesu do sutra uveče 10.000 maraka, mi ćemo te pustiti, ali ne verujem da će obezbediti te pare.

U to vreme za 10.000 nemačkih maraka mogla su da se kupe tri automobila "folksvagen buba". Pošto je sutra uveče isticao prelazni rok, delovalo je da su šanse minimalne. U kafani "Šumatovac", preko puta Palate "Albanija", sreli su se predstavnici Partizana Đorđe Čolović i Toma Šatara i član uprave Bosne koji je doneo novac, Tripko Adžić. Šatara je poneo mašinu i taman kad se spremao da otkuca ispisnicu, Tripko stavlja novac na sto i kaže:

- Ovde ima i dolara i maraka, sve kad se zbroji ispada 9.000 maraka. Nemamo više od toga!
Čolović nije hteo da ustukne i rekao je da nema dogovora. Otišao je u drugi deo kafane i pozvao Ranka da bi se konsultovao s njim.

- Ranko kaže 10.000 i rekao je Peši da vi nećete imati taj novac.

Tripko je onda izvadio iz džepa još hiljadu, a Šatara otkucao ispisnicu. Pošto je bilo bukvalno petnaest minuta do isteka prelaznog roka, odsprintao sam do kancelarija Saveza, u Strahinjića Bana, gde me je sačekala najčuvenija sekretarica u istoriji košarkaške organizacije Jugoslavije Sonja Mladenović...

- Pešo, dete moje, što si se zadihao. Čekala sam da dođeš, znala sam da ćeš da potpišeš.

TAKO sam postao prvi igrač u istoriji jugoslovenske košarke koji je prešao iz kluba u klub sa obeštećenjem. Sva je sreća da je Boša rešio da bude trener. Sprijateljili smo se dok je igrao za OKK Beograd. Nazvao me je jednog dana, sredinom 1971, i rekao:

- Došao sam u Beograd da studiram i da postanem stalni reprezentativac. Pošto ovaj drugi cilj nisam ostvario, ne vidim razlog da nastavim da igram. Dosta je. Ne želim da budem samo klupski igrač. Pozvali su me iz Bosne, treba im trener, pa sam mislio i tebe da povedem.

Tada se, pod vođstvom generalnog sekretara Vuleta Vukalovića, stvarala jaka Bosna.

Okupljala se ekipa koja će nedugo zatim početi da parira najboljim jugoslovenskim ekipama. Tu su bili Varajić, Đogić, Krvavac, Čečur, Nadeždin, Bosiočić, Milavić, braća Terzić, Pavlić... Vukalović, nekadašnji odbojkaš, uvideo je da će košarka postati popularna, jer godinu ranije Jugoslavija je postala svetski prvak. U stvaranju moderne Bosne imao je veliku pomoć od Miljenka Novakovića, nekadašnjeg trenera Partizana, koga je doveo iz Banjaluke. Kad su se stvorili uslovi za nešto više, potražio je nekog ambicioznog trenera, koji bi mogao da postavi klub, za početak, na mapu Jugoslavije. U to vreme jake prvoligaše imali su Beograd, Zagreb, Split, Ljubljana, Zadar, Skoplje, Čačak... Dok su u Sarajevu postojala dva drugoligaša: Željezničar i Bosna.

BOŠA je bio prirodno rešenje, jer je već igrao za Mladu Bosnu u Sarajevu (kasnije se pripojila Željezničaru). Sada se kao trener vratio u Sarajevo, gde mu je inače otac radio kao vojno lice, ali u konkurentski klub - Bosnu. Kad me je pozvao da krenem s njim, rekao sam mu da vidi prvo s Rankom da li hoće da me pusti.

Ranko Žeravica je pravio veliki Partizan. Rekao mi je da mogu da odem na godinu dana da pomognem Boši. U toj sezoni sa 21 godinom bio sam jedan od najiskusnijih. Milavić, Terzić i Pavlić bili su 1948. godište, a ja 1949. Željezničar je tada uložio velike pare, rešen da se probije u najviši rang. Pored Prve lige, postojale su i dve druge, Istok i Zapad. Za prvo mesto na Zapadu i plasman u Prvu ligu borili smo se protiv Željezničara koji je tada angažovao dvojicu iskusnih reprezentativaca, Nemanju Necu Đurića i Zorana Marojevića. Tada su već počeli da se sklapaju veliki ugovori, za ono vreme. Neca Đurić je bio pravi profesionalac i po zaradi i po igračkom znanju. U to vreme Šolman je prešao iz Mladosti u Jugoplastiku, Manović iz Radničkog u Jugoplastiku, počela su vrbovanja sa svih strana, nuđenje stanova i nekih drugih pogodnosti.

MORALI smo da igramo majstoricu sa tako jakim Željezničarom, jer smo imali isti broj bodova. (Majstorica za ulazak u Prvu saveznu ligu Jugoslavije, 28. aprila 1972: Bosna - Željezničar 65:59.) Sarajevo se tih dana zaljubljivalo u košarku, pa je Skenderija na tom meču bila dupke puna. Borba na život i smrt. Ko pobedi ide u Prvu ligu. Uprava kluba natera Bošu da se i on skine, da bi meni pomogao na terenu. Nije mi trebala pomoć, jer sam taj meč odigrao sjajno. Od 65 naših koševa 26 je bilo mojih. Posle svega u Partizanu to je za mene bila ogromna satisfakcija. Nešto sam postigao u životu. Ostvarili smo uspeh u kojem sam učestvovao u punoj meri. Bio je to prvi sportski uspeh koji je zavisio od mene.

Sudbina je u jednom važnom meču opet povezala Mladu Bosnu (Željezničar), Bruna Sočea i mene. Klub, koji je bio izvor moje najveće patnje dok sam igrao u Pirotu, ovog puta nije mogao da pokvari moje snove. Kao i na kvalifikacionom turniru u Pirotu, i sada sam proglašen za najboljeg igrača. Soče i ja smo ovog puta na istoj strani. Drugovi koji su zajedno prešli iz Partizana u Bosnu.

OD GENERALNOG sponzora utakmice Radio Sarajeva dobio sam švajcarski sat "Darvil". Stavio sam ga na ruku, onako sav euforičan, i utopio se u reku ljudi koja je slavila. Kad se sve stišalo, uđem u kancelarije kluba, a svi skoče na mene: "Šta kriješ taj sat, daj da ga vidimo!" Kad ono, sata nema! Naki vešt lopov mi ga je skinuo s ruke u toj gužvi. Radio je apelovao danima, molio građane da vrate sat ako ga nađu. Da bi izbegli neprijatnost, govorili su da je sat nekako izgubljen u velikom slavlju. Međutim, nikada više nisam video taj sat. Nekoliko puta sam ga sanjao, čak i mnogo godina kasnije. Danas bi to bio sjajan trofej...

SUTRA: TRI "FOLKSVAGENA" ZA KARIJA