SPORTSKA TRAGEDIJA: Kako je Kari Pešić batalio fudbal (FELJTON)

Porodična kuća u Pirotu, jorgovani u dvorištu, stara česma, sve što staje na onom malom, ali neprocenjivom parčetu zemlje... To je verovatno jedino mesto koje pripada samo meni, koje je u meni svakog trena. Čak i u onom najvećem trenerskom transu kad pomislim da od jednog slobodnog bacanja zavisi sudbina čitavog čovečanstva. Tokom karijere uvek sam mislio na Pirot koji je postojao kao neka super motivacija, nešto što je dolazilo kao sigurna nagrada i posle pobeda i poraza. Jer sva ta trenerska putešestvija, hoteli, dvorane, razni meridijani - zapravo su bili odbrojavanje do tog čarobnog oduška kada sve utihne. Kad se spusti zavesa na sportske trilere i kad ušetam u to dvorište, kao običan Piroćanac, Pešić kakvog me znaju drugari iz Novosadske ulice, čujem i danas kako odzvanja zvuk fudbalske lopte i zarazan smeh koji se orio od klinačkih viceva.

U MOM detinjstvu sport je bio glavna stvar u slobodnom vremenu. Posvećivali smo se sportu i više no što današnje generacije provode na društvenim mrežama i, samim tim, bili međusobno prisniji nego što drugari mogu da budu danas. Živeli smo u trouglu škola-sport-druženje. Uvek pod budnim okom roditelja, ali i komšiluka, važne institucije koja se u međuvremenu izgubila. Komšiluk je onda bio druga porodica, druga kuća, a danas komšija prođe pored komšije a da mu se ne javi.

Ispred naše porodične kuće u Pirotu, u Novosadskoj ulici (gle koincidencije, u Pirot sam se doselio kao trogodišnjak iz Novog Sada u kojem sam se rodio), bilo je mesto stalnog okupljanja društva iz kraja. Tu smo kao osnovci pričali razne stvari, anegdote i viceve i prepričavali scene iz filmova koje smo gledali u bioskopu. U večernjim satima, svetlo sa bandere činilo je da sve izgleda kao prava scena. Teatar u kojem se za najmanju grešku dobijala ni manja ni veća kazna nego - nadimak!

U ono vreme ko nije imao nadimak u Pirotu, taj je bio krajnje sumnjiv. Ja sam svoj zaslužio na "sceni" u našoj ulici, dok sam prepričavao jedan film u kojem je igrao Hari Belafonte. Prekrstio sam ga u Kari i tako sam... Postao Kari!

U NAŠOJ ulici redovno se igrao fudbal. Uglavnom tako što smo se delili na zvezdaše i partizanovce. Moj brat Predrag, tri godine mlađi od mene, navijao je za Partizan, a ja za Crvenu zvezdu. Svi su se gurali da budu u napadu, a ja sam odlučio da budem golman. Ni sam ne znam zašto.

Počeo sam u pionirima pirotskog Radničkog. Prvi snažan doživljaj sporta doživeo sam u fudbalu koji je tipičan timski sport. Tu sam osetio šta znači biti deo ekipe, šta znači nositi isti dres sa grupom vršnjaka, složiti opremu posle treninga... Čitav ritual je delovao posebno vrlo motivišuće. Tome je doprinosila i markantna figura mog prvog trenera Mikana Stankovića, čiji je nadimak bio Muzejac. Visok, uvek doteran, pedantan. Trener koga smo svi baš voleli.

Kao veoma mlad golman iskusio sam ono najgore u sportu. Šta znači biti - tragičar. I to na svom prvom sportskom putovanju. Poslednjeg dana pionirskog prvenstva u Leskovcu igrali smo u finalu protiv Dubočice. Vreme je bilo loše za igru. Padala je kiša, a pritom je bila izmaglica. Nije se video prst pred nosom. U poslednjem minutu, pri rezultatu 2:2, čekao sam jednu loptu koja je padala u naš peterac. Lopta koju bih u normalnim okolnostima s lakoćom obuzdao. Međutim, posle moje parade, uprkos tome što sam je stegao, ona se nekakvim čudom izmigoljila iz mojih ruku i ušunjala u mrežu. Izgubili smo.

POTONULE su mi sve lađe. To je bio kraj mojih planova da se bavim sportom. Ceo tim je plakao do Pirota. Izgledalo mi je kao da posle tog nesrećnog gola više ne postoji život. Bukvalno tako. Vrlo rano sam iskusio sve ono što sa sobom nosi sport. Slavlje, suze, radost, plač, euforija, trema, iščekivanje, ponos, razočaranje...

U školi smo svi igrali i rukomet, koji je u to vreme bio popularniji od košarke, ne samo u Pirotu već u čitavoj Jugoslaviji. U Osnovnoj školi "Osmi septembar" igrao sam i rukomet. Jedno vreme sam bio i stonoteniser i to vrlo dobar, pa sam tako na Školskom prvenstvu Srbije u Nišu osvojio zlatnu medalju u konkurenciji pionira. Stoni tenis nas je jedno vreme sasvim obuzeo. Loša stvar kod njega bilo je to što nas je dosta odvajao od knjige, a dobra što - za razliku od fudbala - nije bilo tragova zbog kojih bi roditelji posumnjali da smo traćili vreme kad smo odlazili kod drugova da bismo, navodno, učili.

Popularnost košarke je počela da raste sa uspesima reprezentacije, a ona je prvu medalju osvojila na Evropskom prvenstvu u Beogradu 1961, kada mi je bilo jedanaest godina.

TRENUTAK moje slabosti iskoristio je Zvonimir Minčić, jedan od utemeljivača košarke u Pirotu, koji me je gledao na školskim takmičenjima i povremeno svraćao u našu ulicu, jer mu je tu živela sestra. Zapazio me je kao talentovanog i počeo da me ubeđuje da je košarka pravi sport za mene. Govorio je da je fudbal surova i opasna igra. Jedan od razloga zbog kojeg sam upisao srednju ekonomsku školu bio je upravo taj što je Minčić u njoj radio kao nastavnik fizičkog vaspitanja.

Minčić je bio čovek koji je stvarao košarku u malim mestima. Takvih je ljudi tada bilo. Ljudi koji su svojim entuzijazmom utirali put za velike stvari. Iz ove perspektive, sve smo radili kao i sada. Kada savladaš individualnu tehniku, ona ti ostaje za čitav život. Ona je kao i osnovno vaspitanje. A taj temelj sam dobio od Minčića, s kojim nam ništa nije bilo naporno. Igrali smo baskete, trenirali nekoliko puta na dan, što organizovano, što samostalno.

IMALI smo sjajne uslove u Pirotu. Grad se trudio da prati trendove, a košarka je postajala sve popularnija. Uz Minčića sam iskusio sve ono što košarka može da ponudi. Igrali smo, gubili, pobeđivali, putovali... Tek sada, kad premotam film, uviđam koliko je Minčić uticao na mene. Kao trener je bio strog. Tražio je puno. Međutim, nije bio samo nastavnik koji je davao znanje iz svog domena, već nas je obrazovao u svakom smislu. Brinuo se o svakom od nas kao da smo mu deca. Bio je, na neki način, moj uzor. Sve su to kasnije postali moji principi. Bio je jedan od retkih koji je otvoreno priznavao da ne voli fudbal. Starao se o košarkaškom klubu kao o svojoj kući. Brinuo je o svakom dinaru. Kad god bi uštedeo nešto novca, odlazio bi kod sekretara lokalne Sofke da mu vrati novac, duboko verujući da čini pravu stvar. A nije znao da je sve to završavalo u fudbalskoj kasi! Imao je najbolju nameru, ali je nesvesno naš novac prosleđivao sportu koji nije voleo.

OBRUČ NA KOMŠIJSKOM DUDU

ZA MOJE naglo interesovanje za košarku zaslužan je i komšijski dud, na kojem je prvi komšija Pera Stamenković zakucao obruč. Nisam mogao da prođem kroz dvorište a da ne vidim taj koš. Kad sam završavao poslednji razred osmogodišnje škole, Jugoslavija je već bila svetski vicešampion, u Rio de Žaneiru. Sa Radivojem Koraćem, Ivom Daneuom, Nemanjom Necom Đurićem, Slobodanom Ricom Gordićem, Miodragom Sijom Nikolićem, Josipom Đerđom, Trajkom Rajkovićem...

SUTRA: PROROČANSTVO MAJKE DUŠANKE