FELJTON - HAOS OKO STARE DEVIZNE ŠTEDNJE: Velika inflacija je rešena programom "deda Avrama"

Savezna komisija za hartije od vrednosti je 16. februara 1990. godine, donela odluku o davanju odobrenja za početak rada Tržišta. Prvi berzanski sastanak održan je 27. februara 1990. Na ovom sastanku trgovalo se obveznicama Fonda za podsticanje brzog razvoja privredno nedovoljno razvijenih područja tadašnje Socijalističke Republike Srbije.

Udruženje je veoma pomoglo konstituisanju Tržišta novca i kratkoročnih hartija od vrednosti i Jugoslovenskog tržišta kapitala jer je učestvovalo u izradi projekta Tržišta, obrazovanju osnivačkih odbora, izradi norma tivnih akata i dr. Posebno se na svim ovim poslovima angažovao Izvršni odbor UBJ.

Za poslove sa stanovništvom urađeno je više analiza kojima je sagledan uticaj deviznog poslovanja, devizne štednje i menjačkih poslova na dohodak banaka i dato više predloga za njegovo unapređenje. U prethodnom periodu urađeno je i doneto više standarda i odgovarajućih uputstava za njihovu primenu u bankama.

U UDRUŽENjU je definitivno oblikovan Program stručnog osposobljavanja, usavršavanja i inovacije znanja bankarskih radnika. On je obuhvatio: stručno osposobljavanje za rad u bankama, usavršavanje za određene bankarske poslove, inovaciju znanja i upućivanje na stručnu praksu u specijalizovane i druge banke u zemlji i inostranstvu. U konačan izbor i način formiranja "bankarske škole" uključile su se i strane banke.

City Bank je Udruženju ponudila stručnu pomoć u osnivanju škole sa obrazovnom funkcijom. Druga ponuda stigla je iz Svetske banke. U NBJ održan je sastanak sa predstavnicima Svetske banke i jugoslovenskih banaka na kome je iznet njihov koncept osnivanja Jugoslovenskog razvojnog bankarskog instituta. On bi na početku pokrio istraživačke i obrazovne potrebe bankarske profesije a kasnije i celokupan finansijski sektor.

Razvojem bi se došlo do njegovog konstituisanja kao samostalnog pravnog subjekta - mešovitog deoničarskog društva sa finansijskom participacijom NBJ, banaka, Tržišta kapitala i inostranih finansijskih institucija.

PLANOVI su bili ambiciozni, ali raspad SFRJ je osim bivše države "rasturio" i finansijski sektor. Otcepljenje Slovenije i sukobi u Hrvatskoj doveli su do hermetičkog zatvaranja Srbije i Crne Gore, koje nisu želele da napuste Jugoslaviju. Odlukom tadašnje Evropske ekonomske zajednice iz Rima 8. novembra 1991. godine o blokadi Srbije i Crne Gore zvanično je označena blokada bankarsko-finansijskog sektora. Praktično ona je počela mnogo ranije i to izostajanjem podrške vladinih institucija razvijenih zemalja za osiguranje iz voznih poslova u Jugoslaviji. Suspendovani su gotovi svi međunarodni zajmovi, a Eksim banka, najveći garant inostranih kredita odobrenih Jugoslaviji, svrstala je Jugoslaviju među zemlje najvećeg mogućeg rizika.

To već krajem 1992. godine uvodi Srbiju i Crnu Goru u hiperinflaciju i pojavu piramidalnih banaka, koje su, obećavajući visoke kamate na devizne uloge, bukvalno opljačkale građane. Veliki broj državnih banaka nije bio u mogućnosti da servisira devizne depozite, koji su kasnije nazvani "stara devizna štednja". U novembru 1992. godine skok cena iznosio je 20.000%, u decembru - 180.000%, u januaru 1993. - 300.000.000%. Tokom 1992. godine pet puta je proglašavana devalvacija dinara. Za samo 24 dana januara 1994. godine rast cena je bio na milionskom nivou, rast kursa 3.160 puta je bio veći od kursa 31. decembra 1993. godine.

BIO je to alarm da nešto pod hitno treba da se promeni. Na mesto guvernera Narodne banke dolazi Dragoslav Avramović. Prva mera Programa rekonstrukcije monetarnog sistema i strategije ekonomskog oporavka Jugoslavije bila je uvođenje novog dinara kao sredstva plaćanja. Odlukom o obrazovanju kursa dinara srednji kurs novog dinara utvrđen je prema nemačkoj marki u odnosu 1:1. Koliko-toliko stabilizovan je finansijski sistem države, ali banke su patile od hronične nelikvidnosti.

U monografiju "Zajednička kuća svih banaka", koju je za potrebe Udruženja banaka Srbije 2006. godine napisala Svetlana Pantelić, zabeleženo je da u 1997. dolazi do rasta proizvodnje, stopa inflacije je ispod 10%, kurs je 3,3 dinara za nemačku marku, ostvaren je porast izvoza i smanjenje uvoza. Poslovanje banaka u zemlji odvijalo se u još neregulisanim odnosima sa inostranstvom, nerešenim pitanjem deponovane devizne štednje i neutvrđene metodologije za sanaciju bankarstva. Na teritoriji Jugoslavije poslovalo je 108 banaka, a Narodna banka je u ovoj godini oduzela dozvolu za rad još dvema bankama, pa se broj takvih banaka povećao na 17.

SLEDEĆE godine otvoren je novi politički problem, separatističke težnje na Kosovu i Metohiji, Beograd se našao pred novim političkim pritiscima što je prouzrokovalo novo "klecanje" privrede. U 1998. rast kursa dinara je bio 81,8 odsto, a rast cena na malo do kraja godine 44,3 procenta. Već u martu 1999. godine došlo je do NATO bombardovanja Srbije i Crne Gore i čitava privreda, a sa njom i finansijski sistem su ponovo ušli u duboku krizu. Pokušaji da se, posle primirja i Kumanovskog sporazuma, kojim Beograd privremeno gubi suverenitet nad 15 odsto ukupne teritorije Srbije, odnosno Kosova i Metohije, brzom obnovom zemlje izađe iz krize nisu dali velike rezultate. U državi se pojavila nova politička kriza koja je kulminirala izborima 24. septembra 2000. godine, na kojima je dotadašnjeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića pobedio kandidat Demokratske opozicije Srbije Vojislav Koštunica. Vladajuća Socijalistička partija Srbije tvrdila je da treba da se izađe u drugi krug izbora dok su iz DOS-a tvrdili da je Koštunica već pobedio. Sve je kulminiralo velikim protestom u Beogradu 5. oktobra, kojima je došlo do promene vlasti, ali i ukidanja sankcija međunarodne zajednice, što je dovelo do potpuno novih uslova i za razvoj bankarstva, koje traje i danas.

SUTRA: OD INFLACIJE BANAKA DO UKRUPNjAVANjA