FELJTON - PRVA TROCIFRENA INFLACIJA: Opšti nivo cena se iz godine u godinu povećavao

Kako je u monografiji "Zajednička kuća svih banaka" za potrebe Udruženja banaka Srbije 2006. godine zabeležila Svetlana Pantelić, od aprila 1967. do kraja 1968. godine Udruženje je bilo posebno aktivno na: nastavljanju integracionih procesa u bankarstvu, razvijanju saradnje između banaka, sagledavanju privredne problematike i njenog uticaja na rad banaka i učestalih mera za ostvarivanje kreditno-monetarne politike. U ovom periodu došlo je do znatnog smanjenja broja banaka. Pre donošenja Zakona o bankama i kreditnim poslovima bilo je 218 banaka, početkom 1967. 112, a krajem 1968. godine ukupno 69 banaka. Integracija banaka, kako je zabeleženo u pomenutoj monografiji, kretala se uglavnom u pravcu spajanja malih, ekonomsko slabih, banaka sa jačim čime se proširivalo područje njihovog delovanja. Osim pozitivnih efekata, česte promene u ostvarivanju kreditno-monetarne politike, ugrožavale su sigurnost banaka u pogledu potencijala kojim raspolažu, što je imalo za posledicu da se ponašanje banaka prema privredi stavi pod posebnu kritičku lupu.

PRIMERA radi, navodi se da je samo u toku 1968. godine Narodna banka sedam puta menjala stopu obavezne rezerve. Udruženje banaka je u proteklom periodu podsticalo aktivnost banaka u pravcu jačeg povezivanja i međusobne saradnje i radilo na rešavanju problema nastalih u odnosima između privrede i banaka. Tesno se sarađivalo sa Narodnom bankom i drugim organima radi otklanjanja određenih deformacija nastalih u primeni bankarskog i kreditnog sistema. Udruženje je učestvovalo i u definisanju Ugovora o konzorcijumu jugoslovenskih i mađarskih banaka i konzorcijuma jugoslovenskih i čehoslovačkih banaka. Obim izvršenih usluga Udruženja banaka iz godine u godinu je stalno rastao.

UBJ je tih godina organizovalo niz savetovanja koji su imali za cilj da pomognu ovom sektoru da se suoči sa problemima. Dogovorna ekonomija sa često visokim stopama inflacije vodila je bankarski sektor u nelikvidnost.

U periodu od 1971. do 1973. godine Udruženje je poslovalo u uslovima izraženog porasta cena i usluga. Za kratko vreme izvršene su tri devalvacije dinara, a zatim je uveden i plivajući kurs. Iako je došlo do poboljšanja platnog bilansa i povećanja deviznih rezervi, rasta proizvodnje i ograničenja svih vidova potrošnje - ciljevi stabilizacione politike nisu ostvareni.

ZBOG sve veće povezanosti sa međunarodnim tržištem 1972. godine pojavila se potreba uvođenja konvertibilnog dinara. Utvrđena su pravila kako privreda može da dođe do tada neophodnih deviza, a očekivanja su bila da bi dinar mogao biti konvertibilan tek 1975.

Na godišnjoj Skupštini Udruženja, održanoj na Bledu, septembra 1976. godine odlučeno je da se pri UBJ osnuje dinarsko tržište i tržište hartija od vrednosti. U jednom od zaključaka ističe se: "Nalazimo se u začaranom krugu. Problemi ne leže u bankama već na drugoj strani. S jedne strane imamo veliku likvidnost banaka i privrede a sa druge strane stagniranje proizvodnje, nisku produktivnost, velike gubitke...

Novčana masa nije adekvatno raspoređena, pojedini regioni nalaze se na granici likvidnosti na šta utiče i sama struktura privrede. Za krupne objekte pribavljeni su veliki inostrani krediti čija se sredstva dugo zadržavaju na računima banaka zbog spore investicione izgradnje".

Od početka 1978. godine ovlašćene banke sastajale su se u Udruženju najmanje jednom mesečno radi utvrđivanja graničnih uslova inostranih kredita. Osim toga razmatrana su i druga pitanja u vezi sa zaduženjem u inostranstvu, a obrazovan je i konzorcijum za veće kredite. Zbog ogromnog broja zahteva za davanje saglasnosti, i nemogućnosti sazivanja češćih sastanaka, Udruženju je dato ovlašćenje da može da daje potrebne saglasnosti za zaduženje u inostranstvu. Tako je tokom 1976. i 1977. godine Udruženje izdalo nekoliko hiljada ovih saglasnosti. Udruženje je bilo aktivno i kod donošenja i primene podzakonskih akata iz oblasti deviznog sistema, a naročito po pitanjima sticanja deviznih ovlašćenja banaka, regulisanja platnog prometa sa inostranstvom i devizne statistike.

U MONOGRAFIJI "Zajednička kuća banaka" zabeleženo je da je u 1977. i početkom 1978. godine, Udruženje posetio veliki broj predstavnika inostranih banaka i drugih finansijskih institucija: Međunarodne banke za obnovu i razvoj, Eksport-import banke iz Vašingtona, Eksport-import banke iz Japana, Inter američke banke za razvoj, ABD Securities Corporation iz SAD itd. Predstavnici Udruženja bili su članovi državnih privredno-bankarskih delegacija Jugoslavije koje su posetile Indiju, Maroko, Nemačku, a prisustvovali su i godišnjim skupštinama MMF-a i IBRD-a.

Naredni period kao da je bio uvod u ono što će nas čekati u devedesetim. Stopa inflacije u 1983. godini bila je najveća u čitavom posleratnom periodu. Nivo cena na malo pokazuje povećanje od 58,4%, čak za 27,7 indeksnih poena više od stope inflacije u prethodnoj godini. Na ovako visok porast cena uticali su, pored ostalog, strukturna neusklađenost privrede, neefikasno privređivanje, visok stepen obezvređivanja kursa dinara...

Uprkos restriktivnoj kreditno-monetarnoj politici, tokom 1987. godine dolazi do trocifrene inflacije uz stagnaciju i opadanje proizvodnje. Pred sam raspad Jugoslavije Udruženje je donelo niz akata kako da bankarski, ali i finansijski sistem zemlje izvuku iz krize. Pokušaj predsedavajućeg Saveznog izvršnog veća Ante Markovića da denominacijom dinara (brisanjem nula sa novčanica), uvođenjem pune konvertibilnosti i vezivanjem kursa za nemačku marku dovede u red ekonomiju bivše države možda bi i uspeo, ali političke elite u republikama imale su drugačije ambicije. Usledio je raspad SFRJ.

SUTRA: SANKCIJE I HIPERINFLACIJA