FELJTON - PISAC U LJUBAVNOM TROUGLU: Za Nobelovu nagradu piše - To je meni moja Milica sreću donela

Sa svakom od njih je imao sračunat odnos, sem pomenute dve koje je izgleda jedino i iskreno voleo. Ali i njih dve na svoj način, posebno majku koju često spominje u svojim raznim tekstovima, o kojoj brine i pomaže je novčano, ali sve izdaleka i uz pomoć drugih.

Ivo Andrić je, naime, vrlo retko viđao i posećivao svoju majku, retko joj je pisao, a nijednom nije obišao njen grob na Koševskom groblju, koji je bio udaljen kilometar vazdušne linije sarajevskog hotela "Evropa", u kome je decenijama odsedao u njegovom najluksuznijem apartmanu broj 167. Bila je tajna. čak i onima koji su ga najbolje poznavali, zašto je izbegavao posetu majčinom grobu.

Oni istraživači lika i dela Ive Andrića, koji su se bavili unutrašnjom stranom njegovog bića, mišljenja su da je on podsvesno zamerao majci što ga je sa nepune dve godine života u naramku donela u Višegrad i predala (ostavila, poklonila) sestri Ani i njenom mužu, austrougarskom žanmdarmu Ivanu Matkovčiku. "Danas donela a sutradan otišla", kako je to negde gorko sam Andrić zapisao. Kod to dvoje ljudi, Andrić je, budući da oca nije ni upamtio ni ikada video njegovu sliku, oživeo toplinu rodnog doma i roditeljsku ljubav i milost. U toj kućici uz Drinu je kod tetke i teče doživeo istinsku roditeljsku ljubav, progledao u svet, pošao u osnovnu školu i svakodnevno posmatrao ćupriju na Drini - potonju literarnu inspiraciju.

MAJKA Katarina, za sve to vreme, je ili radila u Tkaonici ćilima u Sarajevu ili bila kućevnica (sluškinja) kod fratra fra Alojzija Perčinlića, u Ovčarevu kod Travnika. Na tom mestu je posejana priča da je pomenuti fratar i stvarni Andrićev otac: sa tom mukom i težinom njene boli mladi, bledoliki i krhki Andrić je provodio detinjstvo i počeo da
"trpi svet i priče o sebi". Tada i tu se u njegovo uho uselila strašna reč "fratasko kopile", s kojom je valjalo živeti narednih osam decenija.

Istraživači najdubljih revira Andrićeve ličnosti ovde su nalazili i pronalazili odgovor na Andrićevu rezervisanost i prema majci, na organizacionu, tehničku brigu o njoj preko drugih, uglavnom njegovih prijateljica. Kada je umrla 15. decembra 1925, podići će joj i spomenik-svojim parama a "tuđim rukama", napisati i posvetu: "Svojoj dobroj majci Katarini Andrić, rođena Pejić, njezin Ivan" i tom rečenicom staviti tačku na odnos sa majkom. Povodom takvog odnosa sa majkom, Andrića bi možda mogla objasniti i donekle opravdati jedna rečenica Tina Ujevića, napisana nekim drugim povodom, koja veli da je "sudbina velikog čoveka daleko teža od sudbine mediokriteta".

MILICA Babić Jovanović je žena koja je u životu Ive Andrića zauzela i postfestum i unapred mesto svih ostalih žena, računajući i njegovu majku Katarinu. Ona je i najveća i najiskrenija ljubav njegovog života i najveća književna inspiracija: ona je (literarno) Jelena žena koje nema, a stvarno žena koja je više od trideset godina bila njegova apsolutna preokupacija. Više od dvadeset godina je osvajao i "krao" od kolege sa posla i prijatelja Nenada Jovanovića, švajcarskog studenta, poliglote i šarmera. Završni čin te operacije je izveo tako što ih je oboje sa sobom poveo u Berlin 1939. godine, kada je on postavljen za kraljevog poslanika u Nemačkoj.

Nenada je namestio za pres-atašea a lepu njegovu ženu proglasio domaćicom na prijemima za visoke goste. Njegova ekselencija Andrić, još momak a u najboljim godinama, doktor, akademik i priznati pisac, vozač sportskog kabrioleta najnovijeg tipa je tada krenuo u konačno osvajanje lepe Bosanke Milice, prvog školovanog kostimografa u Srbiji.

OD TADA pa do venčanja sa njom 27. septembra 1958. godine, nakon rata, nakon propasti Kraljevine kojoj je služio, nakon smrti njenog muža Nenada, mogao bi se napisati manji bedeker za ljubavnike od njegovih pisama Milici; od vremena njegove tajne zaljubljenosti u nju, do konačnog čina osvajanja njenog srca, godinu i po dana nakon smrti Nenada Jovanovića. Pa je tako dovitljivi Andrić znao slati pisma svojoj dragoj Milici na adresu na koju bi ona tek trebala doći - da je pisma sačekaju i iznenade. Ponekad bi poslao samo cveće i ceduljicu sa samo tri reči: "Zdravo, zdravo, zdravo!" A kada bi slao saksije cveća, onda bi obavezno bile dve - jedna za Milicu a druga za njenu majku, baka Zorku, koja je bila vlasnica stana u Proleterskih brigada.

Ivo, Nenad i Milica su činili dve decenije filmski ljubavni trougao: nigde nije zapisano da li je lepi, inteligentni Nenad znao za ljubav svoje žene i prijatelja. Njih troje su se nakon izbijanja rata vratili u okupirani, srušeni Beograd. Milica je sa Nenadom živela u Mišarskoj br. 10, svakodnevni gost im je bio Andrić. Nenada ubrzo hapse Nemci i odvode u logor. Andrić ostaje na slobodi, ali dolazi u Mišarsku i dalje da teši Milicu, njenu sestru Danku sa decom i majku Zorku, koji zajedno žive. Oni se dive Andriću i njegovoj hrabrosti što im dolazi i kreće se okupiranim Beogradom. On uglavnom ćuti i prati svaki Miličin pokret i pogled. Često njih dvoje maskirani, sa kapama preko čela i uzdignutim kragnama kaputa šetaju neprepoznatljivi sumornim gradom.

NAKON rata Nenad se vraća iz zarobljeništva, bolestan i umoran. Ljubavni trougao se ponovo kompletira. Andrić je obazriviji ali strasniji u izlivima ljubavi u pismima. Sve se ubrzava nakon Nenadove smrti 1957. Godine. Andrić Milicu u pismima nadeva nova imena: Ubavka, Lepa pa na kraju Lepo ( kod ovog nadimka se valjda podrazumeva pridev-moje!). Sve do 2. avgusta 1958. g. oslovljavao je u pismima sa Vi a od tada joj se počinje obraćati "na pertu". Potpisuje se pod pisma kao Mandarin, nadimak koji mu je dala Milica. I konačno 9. avgusta 1958.g. prvi put joj otvoreno izjavljuje ljubav:

"Draga Lepo, znaj da te mnogo, mnogo voli tvoj Mandarin". Ubrzo sledi venčanje, 7. septembra 1958. g., kumovi su im Aleksandar Vučo i njegova žena Julijana-Lula. Pred Andrićem, a sa Milicom, uz sebe, pružilo se (kratkih) devet najsrećnijih godina života.

U trećoj godini braka s Milicom, sada već

"Jelenom ženom koju ima", Andrić 1961. g. dobiva Nobelovu nagradu: od mnogih izjava koje je dao tim povodom i tih godina, jedna je posebna: "To je meni (misli na "Nobela") moja Milica sreću donela".

Ali, Milica ubrzano poboljeva, uprkos vrhunskoj negi i Ivinoj ogromnoj pažnji i ljubavi kraj joj se brzo primiče. Umire 24. 3. 1968. godine. Andrić, iako očajan, vodi jednu vrstu dnevnika, gde sam sa sobom razgovara. Samo četiri dana nakon njene smrti, zapisao je:

"Sve moje dobro je u jednom trenu sagorelo... sad vidim: dok je živela tu pored mene, trebalo je da budem ne više srećan, jer to nije bilo mogućno, nego više svestan svoje sreće. To je moglo i moralo da bude."

SUTRA: Upravnica njegovog života i rada