FELJTON - ŽIVEO JE I UMRO S MNOGO TAJNI: Ivo je špartao zagrebačkim ulicama ogrnut srpskom zastavom

Vučo: - Brana Crnčević došao u Književni klub u Zagreb i pitao: 'Ko je večeras dežurni ustaša u klubu'. Ljudi shvatili sprva kao šalu, ali kad je ponovio, oni reagovali i izbacili ga napolje.

Čolaković: - U Beogradu su odmah poduzete mere: skinuli mu dramu s televizijskog programa i oformljena je partijska komisija. Dopada mi se takva brza i efikasna reakcija.

Ivo Andrić , skida naočare, briše ih, snebiva se, zbunjeno se smeška i kao da neće, prozbori: -Znate (kažu tako je uvek počinjao rečenice) nedavno u Derventi, pod prozorom hotela u kome sam odseo razgovaraju dve kone (komšinice):

- 'Čul ti noćas onu grmljavinu i jesi li se pripala?

- Ma, kako ne bih čula, a pripala sam se da ne može gore bit. Grmi i sjeva, a u mene u kući sve članovi partije.

A TAČNO deset godina ranije, skoro u dan,pre ove sedeljke na kojoj će budući nobelovac osmisliti tipičan bosanski vic o Partiji, Andrić je 13. decembra 1954, po sopstvenoj želji primljen u Savez komunista Jugoslavije.

Bila je to kruna njegovih aktivnosti omeđenim godinama 1944. i 1954. Andrić je ulagao veliku energiju i savesno ispunjavao dužnosti člana Uprave Udruženja književnika u Beogradu, zatim Uprave Udruženja književnika Srbije, a onda predsednik prve organizacije jugoslovenskih pisaca - Saveza književnika Jugoslavije; narodni je poslanik za srez Travnik, većnik Trećeg zasedanja ZAVNOBiH-a, član Ustavotvorne skupštine i Prezidijuma Narodne skupštine BiH, poslanik je Veća naroda Narodne skupštine FNRJ; član je delegacija koje borave U Sovjetskom savezu 1948. i u Turskoj 1953. godine; potpredsednik je Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija-SSSR, član Upravnog odbora Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija-Francuska; član je Savezne komisije za upis narodnog zajma; Odbora za inostrane poslove; član je Umetničkog saveta za kinematografiju, član Saveta za književnost pri Ministarstvu za nauku i kulturu u Vladi FNRJ; član je Nacionalne komisije FNRJ za Unesko; član Saveznog odbora Narodnog fronta Jugoslavije (na čijem je čelu maršal Tito)...

Prema dostupnoj bibliografiji to je njegov najplodniji period. Pored tri romana i nove zbirke pripovedaka, objavljena su 162 njegova rada - priče, reportaže, putopisi, odlomci iz romana, govori i zapisi, čemu treba dodati i mnogobrojna predavanja održana u raznim prilikama i različitim povodima.

TAKAV je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to skriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži - zapisao je Ivo Andrić u "Znakovima pored puta", kao da je hteo da posredno pojasni pojedine "znakove " iz njegovog bogatog životnog puta književnika i diplomate o kojima se malo zna i koji su ostali nedovoljno razjašnjeni.

Ivo Andrić je živeo i umro s mnogo tajni. I danas su teško objašnjiva neka njegova opredeljenja u životu i politici. Od razočaranja u Zagreb i Hrvate, i priklanjanja Srbima, preko visokog pozicioniranja u diplomatiji svih Vlada Kraljevine, do saradnje sa posleratnom vlašću i prijem u članstvo Komunističke partije Jugoslavije 1954.godine.

I RATNE beogradske godine slavnog nobelovaca obavijene su velom misterije. Kada je kao jugoslovenski poslanik u Berlinu, u vreme nemačkog napada, vraćan u Beograd ponuđeno mu je, kao Hrvatu, da može da ode u Zagreb i priključi se diplomatskoj službi Pavelićeve države. Odlučno je odbio ovu ponudu i odlučio da ratne godine provede u srpskoj prestonici. Dok rat bukti u celoj Evropi Ivo Andrić stiže u okupirani Beograd.

PRVOG dana juna 1941, useljava se u podstanarsku sobu kod advokata Brane Milenkovića i njegove majke Kaje, u stan na prvom spratu, u Prizrenskoj ulici broj 7. Ušao je samo sa dva kofera. I tu će, između ta četiri zida, imati smirenja i životnog oduška da narednih godina napiše "Na Drini ćupriju", " Travničku hroniku", "Gospođicu", dela za koja će mu dve decenije docnije doneti Nobelovu nagradu.

NjEGOVI biografi, pišući o tim godinama, beležili su da se Andrić "držao rezervisano" i trudili se da naglase njegovo nemirenje sa okupacijom, i pozivali su se na njegovo odbijanje da potpiše antikomunistički Apel srpskom narodu i predlog Srpske književne zadruge da objavi izbor njegovih pripovedaka. Ovim odlukama on je pokazao svoj stav prema okupatorima i Nedićevoj kvinslinškoj "državi".

Ulazak oslobodilaca u Beograd 20. oktobra 1944, vod crvenoarmejaca, dočekao je na Terazijama sa Milanom Đokovićem i Raškom Dimitrijevićem. Stajali su na početku Prizrenske ulice, pedesetak metara od Andrićevog stana. Kada je pored njih prošla prethodnica, petorica crvenoarmejaca, Andrić je rekao:

- Šta da im damo? Pobednike treba darivati - zapisao je Milan Đoković u svojim Dnevnicama.

ODMAH posle oslobođenja i uspostave vlasti Titovih partizana, građanski Beograd i svi oni koji nisu mogli da se pomire sa novom stvarnošću, počinju da govore o Andriću kao "vodonoši komunistima", da se "uprego u komunistički jaram i vuče li vuče uzbrdo". Delom čaršije krenule su priče o o njegovoj nedoslednosti, prerušavanju, izdaji moralnih načela, prevrtljivosti i prilagođavanju političkim okolnostima, konvertitstvu. Da je zaboravio kako je kraljevskom režimu služio predano i poslušno. Mnogi su se pitali da li je "morao da se toliko ponizi?! Da li je to zbog nekih "dosijea koje komunisti imaju, kojim ga ucenjuju?" Prilepili su mu etikete "jezuita", "fra Ivan-beg", "don Ivo" ...

U takvim okolnostima nije čudno što se niko nije prisetio da je Andrić bio u svom jugoslavenstvu više nego dosledan. Bio je to od trenutka kada je počeo politički misliti. I na samom početku, čim je osetio širenje antijugoslavenskg raspoloženja u Hrvatskoj, on je u zagrebačkim "Novostima" 8. novembra 1918. objavio programatski članak pod naslovom "Nezvani neka šute". A kada je srpska vojska oslobodila Beograd , ceo dan je špartao zagrebačkim ulicama ogrnut srpskom zastavom. Uostalom svi njegovi mladobosanci u su osnovi bili jugoslovenski nacionalisti, čak i oni koji nisu bili za to da se "meša srpsko vino sa Jugoslovenskom vodom". A potom većina ih je završila u nekoj od varijanti socijalizma.

ISKRENO JUGOSLOVENSTVO

ČOVEK Andrićevohg osećaja za tanane istorijske nijanse i dubokokog promišljanja uzročno posledičnih odnosa između savremenosti i prošlosti morao je da bude svestan celokupne tragedije rata i neviđenog civilizacijskog pada koji je je izazavala nacionalistička mržnja. Zašto bi onda sumnjali u njegovu iskrenu misao da još jednom pokušao da se voljno integriše u izgradnju novog poretka, da pruži svoj doprinos novoj Jugoslaviji pa makar to bilo sa komunistima.

SUTRA: FLERT SA ĐENERALOM DRAŽOM MIHAILOVIĆEM