FELJTON - KO JE STARIJI TITO ILI ANDRIĆ: U Zapadnoj Nemačkoj su tvrdili da je nagrada našem piscu politička

Novine su prenele čestitke Josipa Broza i kompletnog državnog partijskog vrha.

Zabeležena je i čestitka vojnika novosadskog garnizona koji poručuju da im je "Na Drini ćuprija" najdraža knjiga, kao i poruka Milene Mitrović, radnice fabrike obuće "Proleter". Opsednutost prvim jugoslovenskim nobelovcem nije jenjava ni u mesecima koji su sledili. Beležen je svaki novi prevod neke od Andrićevih kknjiga. Slično je bilo gotovo u celoj Evropi. I tamo je "šjor Ivo" posta pravi hit. Kako bi bi koja knjiga bila prevedena, odmah je rasprodavana. Jedini disonantni tonovi stižu iz Zapadne Nemačke.

Tamošnja književna kritika uporno tvrdi - Andrić je najprestižniju svetsku literarnu nagradu dobio iz političkih razloga.

I u Stokholmu je u centru pažnje. Posle dodele nagrade zovu ga da bude gost na manifestaciji za izbor najlepše devojke Švedske. Organizatori su odlučili da baš pisac "Na Drini ćuprija" "okruni" njihovu misicu sedamnaestogodišnju Gun Vansted.

Pozvan je i da 16. decembra 1961. godine otvorio izložbu posvećenu indijskom pesniku i misliocu Rabindranatu Tagori.

A KAKO je Andrić doživljavao tu histeriju koja se plela oko njega. Hroničar njegovog života beleži. "Nekim ljudima to godi, ali mene i od same pomisli na to spopadne strah.

Kad je 1961. godine trebalo da odem u Štokholm, ja sam bio posve propao. A i kako ne bih od onolike trke i novinara. Da je bilo po mome, radije bih otišao u Kinu i sačekao da prođe sav taj tutanj. Ali, nisam u pitanju bio samo ja, nego i dug prema zemlji i mom narodu. Videvši kako sam ubledeo, prijatelji su mi govorili: "Ti kao da ideš u aps, a ne po Nobelovu nagradu"."

Posle dodele Nobelove nagrade Dobrica Ćosić je u više navrata pokušavao da ubedi Josipa Broza da priredi prijem za Ivu Andrića. Najveći sin naših naroda i narodnosti smilovao se tek posle godinu dana. Svoja kolebanja Dobrici je objašnjavao "šta će mi reči Fric (Miroslav Krleža) ako ga primim". Protokol predsednik Republike, kojim je rukovodio Splićanin dr Sloven Smodlaka, važio je za jedan od najboljih u svetu. Ali avaj u slučaju našeg nobelovca, slučajno ili namerno napravljen je veliki propust.

Obaveštene su sve zvnice osim Andrića. On je saznao tek kada su ga na dan prijema pozvali i pitali da li mu je potreban prevoz do Belog dvora. Nije preostalo ništa drugo do da se Ivo i supruga Milica spreme navrat-
-nanos i sednu u taksi.

U SALONU za prijem, pored Tita bili su Jovan Veselinov, Krste Crvenkovski, Dobrica Ćosić i Bogdan Crnobrnja. Posluženi su kafom i sokom.

Dobrica je ostavio zabelešku o ovom susretu: "'Bila je doista mučna ta iznuđena priredba odavanja državne počasti velikom pisacu. Tito maršalski zvaničan, Andrić ambasadorski uštogljen i diplomatski konvencionalan, Jovanka vesela i radoznala "kako drug Andrić piše?', Milica Babić gospodstveno distantna. ... Očekivao sam da će nas Tito zadržati na ručku obzirom da nas je primio u 11 sati i da smo bili posluženi samo kafom i limunadom. Tačno u 12, Tito je odložio svoju lulicu sa dopušenom cigaretom i ustao; ustali smo i svi mi za njim; pa smo se rukovali s lažnom srdačnošću. Tito me zadrža na časak da mi kaže: 'Neki mnogo skroman čovjek ovaj Andrić', Saglasio sam se." Prijem je upriličen gotovo godinu dana nakon što je Andrić dobio "Nobela", 10. oktobra 1962. g. Pre kafe i limunade, piscu je uručio Orden Republike sa zlatnim vencem "za naročite zasluge u dugogodišnjem radu na polju književne, kulturne i javne delatnosti".

"Zahvaljujem vam, druže Tito, na ovom odlikovanju koje, primljeno iz vaših ruku, za svakog Jugoslovena predstavlja najveće priznanje", rekao je Ivo primajući odlikovanje.

BLAŽO Mandić, čovek koji je najduže bio u Brozom okruženju u knjizi "Tito - neispričano", takođe, piše o ovom susretu.

"Umjesto o književnosti i Andrićevoj Nobelovoj nagradi, priča je započeta lakom temom - o duvanu i pušenju. Uz anegdotsko pominjanje pijanca koji je dugo živio iako je pio, Andrićev komentar je bio: 'Znači, može i jedno i drugo.'

- Pronađeno je, kažu, nešto - rekao je Jovan Veselinov - što se doda duvanu i smanji njegovo štetno dejstvo.

- Možda. Ali to onda više nije duvan - mirno će Ivo Andrić.

- Izvolite, zapalite - primakao je Tito Andriću kutiju sa cigaretama.

- Hvala, jednu sam već popušio, i za sada mi je dovoljno... Kad su upitali Voltera zašto je ostavio vino, odgovorio je: 'Nisam ja ostavio vino, nego je vino ostavilo mene.'

PODUŽI muški razgovor o jednom ljudskom poroku Andrićeva supruga Milica spretno je pomjerila u oblast kulture. Podsjetila je da su nedavno boravili u Grčkoj i Egiptu.

Spomenici drevne egipatske kulture koje je Tito već ranije dobro upoznao bili su zahvalna tema za razmjenu utisaka.

- Vidjeli ste sigurno hramove i grobnice u Luksoru - pitao je Tito.

- Jesam. Cio narod je brinuo o tome kako će se njegovi kraljevi osjećati poslije smrti - prepoznatljivim tonom blage ironije kazao je pisac.

- U Egiptu imate na hiljade takvih spomenika. U tome se naročito isticao Ramzes II.

Podizao ih je sebi gdje god je stigao...

- Meni su ti spomenici u Egiptu izgledali malo monotono, ličili su jedni na druge - kazao je Andrić.

- Tačno! Takvo je i moje zapažanje. Mnogo istih spomenika, mnoštvo sličnih motiva...

POŠTO je Andrić pomenuo da je bio i u jugoslovenskoj parlamentarnoj delegaciji u posjeti Turskoj, Tito ga je upitao:

"- Da li su vam pričali kako su se Srbi u bici kod Ankare između sultana Bajazita i mongolskog osvajača Timura borili srčanije od Turaka? Borili su se i onda kada su se

Turci predavali. Slušao sam to od samog Bajara (Dželala Bajara, bivšeg predsjednika Republike Turske).

- Da, to je poznato, pod vođstvom Stefana Lazarevića...

Pošto su Broz i Andrić bili vršnjaci Tito je upitao nobelvca koje je godište.

- Rođen sam 9. oktobra u Docu kod Travnika.

Pa vi ste stariji od mene ! Ne druže Tito. Vi ste najstariji i najmlađi u Jugoslaviji ! "

Bio je to i kraj ovog zanimljivog razgovora.

SUTRA: Živeo je i umro s mnogo tajni