FELJTON - SUKOBI NA TALASIMA STUDENTSKE BUNE: Ubrzo je počeo "obračun" među funkcionerima SK Srbije i Beograda

Na njihovom terenu. U punom amfiteatru studenti, i samo pet profesora i pet novinara.

Besprekorno ozvučenje i dvesta, a možda i više mladih. Svakome od nas bilo je jasno da su nas gurnuli pred sud studenata. Valjalo je opravdati svaki naslov, svaku vest.

Na moju sreću, bio sam najmlađi. Računao sam da ću zaključiti kako da se postavim iz onoga što budu govorile starije kolege, kao Frane Barbieri, glavni urednik NIN-a, ili Milan Bajec, urednik u "Borbi". Dobro je, dakle, biti poslednji. Ali - niko od kolega pre mene nije dobio šansu da izgovori više od rečenice-dve.

KADA sam se i sam našao pred mikrofonom, niko - u to sam ubeđen - nije čuo ni moje ime niti iz koje redakcije dolazim, jer smo svi dočekivani zviždukom. Kolege su gubile živce i brzo napuštale govornicu.

Opredelio sam se za taktiku "iznurivanja". Oni su zviždali, ja sam ćutao ne pokušavajući da izgovorim ni reč. Tada sam pušio, a u dvoranama i na skupovima to nije bilo zabranjeno. Mirno sam zapalio cigaretu.

U jednom trenutku graja se utišala. Moje prve reči su izrazile čuđenje što su se tako neprofesionalno poneli. Naime, pojačalo je bilo na samoj govornici. I mirno sam im ukazao na mogućnost da pojačam ton do kraja i sam počnem da zviždim, s nadom da ćemo se izjednačiti. A onda je stiglo pitanje: "A iz kojeg lista si ti?" Na samo spominjanje imena "Večernjih novosti" sručila se nova salva zvižduka.

ČINjENICA je bila da su "Novosti" lepljene na "stubove srama" po svim aulama fakulteta, gde su se studenti povukli posle zbivanja kod podvožnjaka. Ponudio sam im da se kladimo u bilo šta i da oni presude ako ne govorim istinu kada kažem da su se za tih nemirnih sedam dana u svim vanrednim izdanjima šest dana oni nalazili na prvoj strani i na udarnom mestu, neretko i upadljivije od stavova foruma. Ta jedina prva strana te sedmice koja je ostala bez vesti o studentskom buntu bila je na dan ubistva Roberta Kenedija, brata ranije ubijenog predsednika Džona Kenedija.

Postupno, kontakt je uspostavljen. Možda je odlučujuća bila rečenica: "Neko vas je navukao na ideologiju 'šaka pirinča", a to znači da sutra, kada završite studije elektrotehnike i radite krajnje odgovoran posao, prihvatate da imate ista primanja kao najmanje kvalifikovan radnik u istom preduzeću. Stomaci su nam isti, ali ne i znanje."

Možda ih je prodrmalo i kad sam im rekao: "Čudno kako nijedan od nas pet novinara nije imao gde ispred fakulteta da parkira službena kola. A samo je pet profesora."

Šteta što tada nisam poveo foto-reportera, pa da sutradan objavimo u "Novostima" da oni koji se zalažu za "šaku pirinča" voze tatin službeni automobil! Tada su u društvu standardom odskakali samo funkcioneri i poneki direktori najvećih firmi. Tada nije bilo "tajkuna".

NI ONDA nisam bio, a ni sada nisam u zabludi da sam ih tada u ma šta ubedio. U svakom slučaju, studenti mi nisu ništa oprostili. Ali, bar smo razgovarali.

Nisu imali program, a ušli su u bunu. Uz to, stari srpski politički vrh iskoristio je priliku da odmeri snage u svojim redovima, ne bi li se naplatili neki stari dugovi, ali i da vide koliko njihovi naslednici imaju moći da se suprotstave njihovoj želji da se vrate na stare položaje. Iako nijednog trenutka nije postojala opasnost da studenti sruše vlast, ubrzo se iza onog što se dešavalo na "glavnoj sceni" odigravao "obračun" među funkcionerima u forumima SK Srbije i Beograda.

Ma šta ko mislio onda, ali i sada, to je iznedrilo veće slobode mnogim listovima - da sa više objektivnosti, poštujući pravilo da se čuju obe strane, prate slične studentske pobune. Negde sredinom nedelje studentskog bunta bilo je jasno da rukovodstva moraju da se oglase. Tačnije - Centralni komitet Saveza komunista Srbije.

DOGODILO se da su istog dana "Borba" i "Novosti" došle na ideju da objave komentare o studentskom buntu. Shvatajući potrebu da imamo svoj stav, tog jutra, 8. juna 1968. godine, napisao sam komentar, prvi otkad je studentski bunt počeo. Logično je bilo da ga najpre pogleda Glumac, kao glavni urednik. Nisam ga pronašao i pustio sam tekst na slaganje, računajući da sve možemo da promenimo i tokom preloma lista.

Nisam znao da su u isto vreme kod Mome Markovića, direktora Kompanije "Borba", zatvoreni da im niko ne smeta, takođe radili na komentaru "Borbe" direktor Milan Bajec, koji je pisao, i Glumac, koji je tekst doterivao.

Prema Glumčevom kazivanju, tu se našao i Milovan Danojlić, naš poznati književnik, a tada saradnik "Borbe". Sekretarici je bilo rečeno da nikome ne daje vezu i da ne govori gde su i šta rade, jer je Moma Marković hteo da ima potpun mir kako bi mogao da kontaktira sa Brozom. I tako, vreme je prolazilo, a Glumac se nije javljao. I prosto sam zaboravio da nekome kažem da Glumcu obavezno pokaže rukopis mog komentara.

TOGA dana na ulazu u Gradski komitet sreo sam Stevana Doronjskog, sekretara CK SK Srbije. Dobro smo se poznavali. Rekao mi je da ide hitno na Brione i nosi tekst saopštenja CK SK Srbije. Dao mi je papire, bukvalno sam samo stigao da pogledom preletim preko teksta. Učinilo mi se da je previše pomirljiv. Doronjski se s tim nije slagao. Rekao mi je: "Vidimo se kad se vratim sa Briona."

I zaista, samo nekoliko sati kasnije, kada se Doronjski vratio, opet smo se sreli na vratima Gradskog komiteta. "Pogledaj", rekao je i pružio mi tekst koji sam video tog jutra, pre polaska na Brione. Na dva ili tri mesta Brozovom rukom bile su unete neke ne naročito bitne promene. Dakle, ostao je pomirljiv ton.

I tog trenutka mi je proletelo kroz glavu da se tokom dana nijednom nisam raspitivao da li je Glumac video moj tekst. Zvao sam redakciju, pitao da li su našli Glumca. Odgovor je bio negativan. Kazali su još da je moj komentar već u štampi.

DAKLE, šta je tu je - biće što će biti! Ovog puta, dok sam čitao svoj odštampani komentar, već sam znao i stav CK SK Srbije, odnosno - Broza.

Glumca sam video tek kada smo obojica u rukama imali prva izdanja i "Borbe" i "Novosti".

Ispričao sam mu za dva slučajna susreta sa Doronjskim, a on meni da je komentar Milana Bajeca, koji je "Borba" objavila pod naslovom "Mlado žito i kukolj", znatno oštriji i eksplicitniji u ocenama.

Kada se ono što sam ja napisao uporedi sa prvim Borbinim komentarom, a posebno sa drugim, koji je pisao Slavoljub Đukić, vide se bitne razlike. Ovoga puta "sloboda je odškrinula vrata" toliko da je urednik rubrike u "Novostima" napisao i objavio komentar koji se razlikovao od onog što su usaglašavali direktor, glavni urednik "Novosti" i pisac Bajec.

SUTRA: KAKO SE POVIJALO "MLADO ŽITO"