FELJTON - SISTEM VLASTI JEDNOG ČOVEKA: Iz Slovenije i Hrvatske vršen je pritisak da se odustane od velikih projekata
MIROSLAV Pečujlić, svojevremeno profesor na Pravnom fakultetu, ali i rektor Univerziteta u Beogradu, bio je najbliži definiciji "srpskog liberalizma" i njegovog kraha. Na sednici CK SK Srbije održanoj od 9. do 11. novembra 1972. godine dr Pečujlić je rekao da je ekonomski liberalizam "stihija besplanskog tržišta - od profita koji je najsnažnija pokretačka snaga, do privrednog kriminala - kada je u interesu preduzeća.
Tito i Petar Stambolić / Foto arhiva "Novosti" i "Borbe"
Razorna je međusobna konkurencija monopola, sa osloncem na republičke države. I sve to vodi do sukoba nacionalnih ekonomija i izlaganja celokupne radne snage čudima tržišta". Tome bih samo dodao da je uza sve drugo počeo da buja i "partijski nacionalizam" u republikama.
Kao posledicu svega toga Pečujlić je tada naznačio: "Takav ekonomski odnos je vodio u prelivanje društvene svojine, hiljadama nevidljivih načina, u privatne džepove." Profesor doktor Pečujlić, naučnik, dakle ne i političar Pečujlić, izneo je na sednici CK SK Srbije podatke koji su mnoge zbunili. Govoreći o tome u čijim se rukama nalazi svojina tvrdio je sledeće: 45% je u rukama države, 30% u rukama privrede, a 25% u privatnim rukama.
MNOGE je iznenadio upravo podatak da je četvrtina svojine već tada bila u rukama privatnika, iako je važio zakon da privatni zanatlija ne može da ima više od pet zaposlenih radnika.
Mi smo razarali jedan stari poredak koji je imao svoj red, normu: administrativno-centralističku. S razlogom smo izvršili napad na njega. Ali, nismo stvorili drugi iole jedinstveniji, vladajući, drugi, normativni poredak... Iz neuređenog ekonomskog života, nestabilnosti, neizvesnosti, situacije da se prvo moraju naći plate ili umreti, formiralo se čudno ponašanje.
Po Pečujlićevim rečima, izgovorenim na tom istorijskom skupu, kada je Srbija još eventualno mogla da bira put daljeg opstanka, izlaz je bio: "Samoupravljanje mora izići iz okvira fabričkih zidova i postati opšte društvena organizacija. I to kao vlastita organizacija koja polazi od proizvođača, ne od države, koji se neposredno povezuju i udružuju."
U TOME je suština: u zakonima ekonomskih kretanja, koji bi oslonac tražili u sopstvenom radu, pružanju prema "guberu", a ne u dirigovanoj "socijalističkoj raspodeli"; no ti zakoni niti su bili "sazreli" na ovom tlu, niti ih je društvo zaista prihvatilo. "Samoupravljanje ne može da iziđe iz fabričkih hala" ako takva filozofija uređenja države ne ovlada i samom državom.
Zanimljivo: i Čomski je u samoupravljanju u fabrikama video izlaz iz "kapitalističkih okova"!
Ocene profesora Pečujlića o "krizi samoupravljanja" mogu biti i polazište u razmišljanjima o tome da je zaustavljanje promene u samoupravljanju zapravo udar protiv samog sebe! Nije li Broz shvatio da je to atak na njega, a ne podrška upravo njemu? I onom što je dotle nudio ne samo Jugoslaviji, već i svetu?
Neki su skloni da to pripišu - biologiji. Neki - okruženju. Mnogo je onih koji su prihvatali zakonitosti i izazove tržišta i iskreno verovali da će se utemeljiti socijalizam koji neće ličiti na socijalizam pod plaštom Sovjetskog Saveza i njegovih interesa. Aanalizirajući krizu nastalu sedamdesetih godina prošlog veka dr Pečujlić je ukazao da je problem bio u tome što "samoupravljanje nije uspelo da iziđe iz fabričkih hala i postane način upravljanja državom".
GLEDANO iz ugla "Novosti" i onoga što smo onda pisali, šteta je što nismo znali detalje koje je docnije u memoarima ostavio Dragi Stamenković. On svedoči: "U Sloveniji su bile završene sve hidroelektrane na Dravi i cena energije bila je vrlo profitabilna. U Hrvatskoj je bila slična situacija. To je bio pravi razlog što je došlo do žestokog sukoba između Srbije i Federacije, jer smo solidarno učestvovali u izgradnji energetskih objekata u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH i to sa 40 odsto."
Dalje, Dragi Stamenković beleži: "Boris Krajger me je ubeđivao kako je na takvom terenu (misli se na prugu Beograd - Bar - prim. aut.) pogrešno graditi prugu i da bi bilo bolje da Federacija napravi autoput od Beograda do Crne Gore, jer bi bilo i savremenije. Prebacivao nam je da od te pruge pravimo politički problem. Hrvatska se plašila da će njena luka u Rijeci ostati bez robe. Vršen je snažan pritisak na naše istaknute političare da ne podrže izgradnju pruge. Mnogi su od njih bili spremni da se, u interesu boljih odnosa u Jugoslaviji, odreknu pruge."
UMEŠAO se i Edvard Kardelj. "Kardelj me je lično okrivio u tom pravcu, ali je to prošlo, jer je odluka bila referendumska, znači najdemokratskija, jer su se radnici plebiscitarno za nju izjasnili", kaže Stamenković.
"I pored velikog pritiska da se obustave sve započete investicije i Titove podrške toj liniji. Izvršno veće Srbije, i ja lično, uporno smo branili da se investicije za izgradnju Đerdapa, pruge Beograd - Bar, železare u Smederevu, kanala Dunav-Tisa-Dunav i autoputa kroz Srbiju i Beograd moraju završiti. Jer, to je praktično značilo da Federacija vraća dug Srbiji, koja je znatno i aktivno participirala u obezbeđivanju sredstava kojima je Federacija finansirala izgradnju u drugim republikama", beležio je Dragi Stamenković.
Možda će neko postaviti pitanje - a kakve to veze ima sa "Večernjim novostima"? Odista, ima li? Ima, jer Dragi Stamenković je bio član Saveta "Novosti", pa je logično što je ovakvim razmišljanjem, ali i činjenicama uticao da hrabrije ulazimo u pojedine izazove i sukobe unutar Federacije.
U SVAKOM slučaju, reč je o rušenju sistema vlasti jednog čoveka. O tome je javno govorio i Marko Nikezić, predsednik CK SK Srbije. Vrh države više ne bi u svojim rukama držao sve - od politike, ekonomije, kulture, obrazovanja do sporta.
Brozova veličina je bila u tome što je umeo da u svemu nađe "svog" čoveka. Pa ipak - može li se sve pripisati samo Brozu? On je postao svestan da mu i ono malo samoupravljanja van fabričkih hala uzima mnogo i da bi širenjem imao oslonac samo u vojsci. Njegov autoritet krunio se svakim sukobom sa republičkim funkcionerima.
Bila je to bitka da duh i princip samoupravljanja i u društvu budu prilagođeni upravljanju državom i dobiju pravo građanstva. Mediji u tom periodu još nisu bili svesni, kako narod kaže, šta se iza brda valja. Režim je imao prejak uticaj, a i mogućnost obračuna sa medijima. A ljudi u medijima više su se bavili "intrigama", jer to je "čitano", nasedali su na podmetanja onih koji su znali da u pravi čas "iskopaju" kakvu spletku. Dovoljno je bilo samo proturiti sumnju da je to usmereno ka "Velikom vođi" pa da se presuđuje bez ikakvih ispitivanja i provere.
UDVORIŠTVO SRPSKIH KADROVA
ZANIMLjIVO je ponašanje srpskih kadrova u Federaciji u tim situacijama. O tome je Dragi Stamenković zapisao: "Predsednik SIV-a, u to vreme, bio je Petar Stambolić, a potpredsednik SIV-a Miloš Minić. Od njih nisam imao nikakvu podršku, jer su se bojali da ih u Saveznoj vladi ne optuže da brane srpske interese, čak i kada su mislili da smo u pravu. Međutim, tako se nisu ponašali članovi SIV-a iz drugih republika." Reč je o podbunjivanju naroda da će to previše koštati. Ostaje činjenica da se ljudi iz Izvršnog veća Srbije nisu istrajno borili.
SUTRA: VEZIVANjE OMČE OKO VRATA