FELJTON - SVI BEŽE OD "VRUĆEG KROMPIRA": Uspesi Srbije izazivali su frustraciju u Zagrebu i LJubljani

Jer, "Novosti" su tada bile daleko najtiražnije novine u Jugoslaviji, a uz to i politički uticajne - narod je verovao u ono što čita u svom listu.

Nikezić me je mudro odbio. Rekao je: "Srbija već ima 'Politiku', vidite sa nekim drugim." A bez njegove saglasnosti nije imalo smisla uopšte razgovarati sa Mićom Prelićem, koji je tada bio u Socijalističkom savezu republike. Iskreno govoreći, Dražu Markovića sam tada izbegavao iz vrlo jednostavnog razloga: mnogi su ga upoređivali sa Krcunom Penezićem, a to u prevodu znači da su ga doživljavali kao srpskog nacionalistu.

Pomislio sam - a što ne bismo sami formirali Savet koji će da potvrdi radnički savet "Novosti"? Verovali smo da je to moguće. Računica je bila sumnjiva jer mi mnogo dobijamo.

Ti ljudi pak, koji bi prihvatili da budu u Savetu, izlažu se opasnosti. Šta ako ih neki forum javno pita - a ko je vas imenovao?

NAPOSLETKU nam je bilo jasno da je to ipak teško izvodljivo. Ali, vredelo je pokušati. I upravo me je to podstaklo da užurbano tragam za našim "gromobranom". U forumima ga nemamo. Znam da nam je Beograd naklonjen, ali on ne može da iskače iz republičkog dogovora da se ne meša u tuđe ingerencije. Bio sam uveren da je dovoljno balansirati između savezne konferencije Socijalističkog saveza, kao osnivača NIP "Borba", i samog rukovodstva "Borbe".

Krenuo sam u pravu trku da što pre oformimo svoj savet. U samoj "Borbi" situacija je bila više nego povoljna - Glumac je bio generalni direktor i nije postojala opasnost da će on učiniti nešto što bi moglo da naškodi "Novostima".

Radi mira u kući, sve ono što bi se našlo u izdavačkoj krizi "Novosti" su uzimale, lečile i postavljale na noge. I pritom nisu gubile na profitabilnosti. Bio je to čak dobar način da održimo Fond kapitalne izgradnje, jer su tako investiciona sredstva bila zaštićena od "trošadžija bez pokrića"!

OSTALI su oni "spoljni neprijatelji". A njih smo mogli da neutrališemo samo ako nađemo "svog osnivača". Sem toga, "Novosti" su izvrsno zarađivale. I to je bio dobar razlog da se što pre osamostalimo sa svojim savetom.

Prva ponuda da bude predsednik Saveta bila je na stolu Dragog Stamenkovića. Ne slučajno. Ako on kao član Predsedništva države prihvati - lako je okupiti ostale. Stamenković je razumno reagovao. Rekao je: "Ne bežim od toga da budem u Savetu, čak ću to sa zadovoljstvom prihvatiti, ali nema smisla da kao član Predsedništva države budem i predsednik tog saveta, jer vi slovite kao list Srbije." Bio je u pravu. Ali, svakako nam je pružio i ogromno ohrabrenje.

RAZGOVARAO sam i sa Momčilom Dugalićem, general-potpukovnikom, kao i sa Miletom Ješićem, članom CK SK Srbije i direktorom "Prvog partizana" iz Užica. Bilo nam je drago kada je poziv da bude u Savetu prihvatio dr Tihomir Vlaškalić, profesor na Ekonomskom fakultetu i član CK SK Srbije. Iz Beograda je u Savetu u početku bio Simeon Zatezalo, tada predsednik Privredne komore Beograda. Iz "Borbe" - naravno, Slobodan Glumac, direktor kuće.

I kada je to jezgro stvoreno - sve je išlo glatko. Savet je formiran ubrzo posle proslave godišnjice lista 1969. godine. Prvi predsednik je bio Simeon Zatezalo. Kasnije smo reorganizovali Savet i za predsednika je izabran dr Tihomir Vlaškalić. Oni su nas štitili od sitnih podmetanja, ali ih nikada nismo zloupotrebili. Čak sam uveren da je to bio i jedan od retkih saveta koji je radio upravo ono za šta je i bio oformljen - pomagali su, svako u okviru svoje delatnosti i stručnosti, da list sa većom dozom ozbiljnosti i kvaliteta prati zbivanja u tim oblastima.

I ako bi neko sada zavirio u stenograme sa tih sastanaka Saveta, našao bi, recimo, da je Vlaškalić, koji tada još nije bio predsednik CK SK Srbije, govorio o ekonomskim problemima i na taj način pomagao redakciji da se snađe u stalnim ekonomskim reformama.

DRAGI Stamenković, član Predsedništva SFRJ, više je bio "konstruktivni čitalac", sa zamerkama iz domena socijalno odgovorne države, nego neko ko bi prenosio bilo čije "direktive". Dakle, imali smo ugledne i uticajne ljude iz svih društvenih sfera.

Zahvaljujući autoritetu ljudi iz našeg Saveta, uzalud je Sekretarijat SSRN Jugoslavije zakazivao posebne sastanke, "pritiskao" da dođemo pod "kapu Federacije".

Kada su se stvari zategle do kraja i kada je svaka sitnica mogla da izazove potres, dogovorili smo se sa članovima Saveta da ipak situaciju "legalizujemo", to jest da pronađemo društvenu organizaciju koja će hteti da nam bude "osnivač".

Dakle, nismo "bežali" od zakona, osim što smo uradili nešto što je u onom trenutku bilo čak i više od formalnog poštovanja društvene kontrole - dogovorili smo se sa ljudima koji su bili na visokim funkcijama u državi, Partiji ili od ugleda u društvu da čine Savet "Novosti".

I kao i uvek, kada bi stvari zapele, tu je bio Branko Pešić. Njegova reakcija na moje pitanje da nam SSRN Beograda bude osnivač bila je: "Ako vama to ne smeta, a što bi nama smetalo?" I tako nam je osnivač postao SSRN Beograda. A Pešić nije propustio da doda: "Našao si jak Savet da ne bismo mogli da pritiskamo da postaneš beogradska novina"!

I SVE ovo ima smisla da bi se na konkretnom primeru stekao pravi utisak o "kontroli" medija, ali i o tome kako smo mogli da "uživamo u delu slobode". Vrednost i potreba za Savetom bila je i u činjenici da su se i u društvu događale krupne promene. Uspesi Srbije izazivali su frustraciju kod Hrvata i Slovenaca. Svi koji smo tada bili u "Novostima" ozbiljno smo pokušavali sami sebi da objasnimo zašto smo neprekidno "trn u oku", i to ne Brozu, već onima koji su ga okruživali. Stalno smo bili u centru svih sukoba.

Čini mi se da je tada najbliži istini bio prof. dr Miroslav Pečujlić, član Izvršnog biroa Partije na nivou Jugoslavije. On je to video kao pitanje da li su upravo tržišni zakoni rušili samoupravljanje i temelje tek započete gradnje jednog sistema, sistema koji - kako je vreme pokazalo - još nigde u svetu nije nadmašio kapitalizam.Činjenica je da je tada Srbija iskoračila napred i počela da nadoknađuje zaostatak za Hrvatskom i Slovenijom.

SUTRA: Sistem vlasti jednog čoveka