FELJTON - NEPREDVIDLJIVA VOLJA GOSPODARA: Novine su vremenom "krale svoju slobodu i demokratiju"

To je van svake sumnje omogućilo da se menja položaj medija u Jugoslaviji, a to znači i da "Novosti" imaju prostor da budu i drugačije od ostalih.

Valjalo ga je iskoristiti, jer sama bitka za "slobodu izražavanja" bila je omeđena i željom da svaka repu- blika, zapravo vodeći ljudi u njima, budu svoji na svome.
Do određenog trenutka.

Između studentskog bunta, prvog pravog profesionalnog ispita u političkom novinarstvu, preko Maspoka u Hrvatskoj, kada smo već osećali da imamo "čvrste adute" u rukama, do "kraćenja Broza", kao kraja vremena u kome sam bio neposredni učesnik, prošli smo kroz period spletki i pokušaja da nas ruše zbog nečega što je izgledalo smešno i besmisleno.

Neverovatno je što je najviši operativni politički forum u zemlji - Izvršni biro Predsedništva CK SK Jugoslavije - uopšte imao vremena da se bavi takvim radnjama. A zapravo, sa ove vremenske distance, sve se svodi na dva razloga.

PRVI razlog bio je da se smanji dalji prodor lista na tržišta drugih republika. Nikome od njih nije išlo u korist da se objavljuje i ono što bi oni da prikriju. Republički listovi to nisu mogli - bili su pod kontrolom. Ali, demokratija i sloboda medija "krala je svoju slobodu". Recimo, ako "Novosti" objave vest koju bi neki hteli da prikriju, jasno je da je samo pitanje trenutka kada će se "sloboda proširiti" i na lokalne medije.

Ni srpsko državno rukovodstvo nije bilo imuno na "lagodno ponašanje mimo javnosti". U Nikezićevo vreme Partija se uglavnom mešala i otvoreno nam stavljala do znanja kada prelazimo granicu, pogotovu kada se pisalo o državnom i partijskom vrhu u drugim republikama.

Drugi razlog: nama kao da je bilo suđeno da nas stalno prate neke nedoumice vezane za Brozovo ime. Jer oni koji su se obrušavali na nas činili su to pozivajući se na Broza, a čvrsto sam uveren da on nije ni znao da oni to čine, a pogotovo kako to čine.

RECIMO, u broju za 25. maj 1968. godine, svečanom rođendanskom, hteli smo da isprobamo tek kupljenu četvorobojnu ofset rotaciju. Spremili smo fotografiju u boji za prvu stranu na kojoj Jovanka i Josip Broz u bašti piju kafu. Znao sam da fotografija nije autorizovana, ali je bila sasvim bezazlena.

Kada je rotacija krenula i kada smo sa velikim ponosom gledali prve brojeve u boji, odjednom - umesto huka mašine - tišina. "Pukao" je papir. I tako sve do pred ponoć.

I samo što sam najzad stigao kući na Banovo brdo, došao je kurir: rotacija je opet stala. Vratio sam se. Bilo je odštampano jedva deset odsto tiraža. Dakle, "debelo"kasnimo.

Grozničavo smo tragali za načinom da toga dana stignemo u svaki kutak Jugoslavije. Tada, naime, nismo imali svoj vozni park, a redovna sredstva dostave, vozovi i autobusi, već odavno su otišli. Digli smo redakciju na noge. Svako je pozvao "svoje" direktore firmi koje imaju kamione. Jedina šansa je bila da tim kamionima dostavimo novine, pa makar i u podne.

UPRAVO u tom broju, kada su se "Novosti" prvi put pojavile u boji, i konačno se našle na tržištu, makar i sa velikim zakašnjenjem, pojavio se problem sa jednim uokvirenim citatom na prvoj strani gde Broz objašnjava da on jeste po rođenju Hrvat, ali i da pripada svim Jugoslovenima.

Preuzeli smo to iz omladinskog lista "Mladost", koji se štampao u našoj štampariji. Broz im je dao intervju. Videli smo to dok smo se mučili sa rotacijom, pa smo preneli taj deo o "jugoslovenstvu".

Kada me je sutradan telefonom pozvao Miko Tripalo i pitao gde sam "iskopao" takvu Brozovu tvrdnju, a nemamo intervju s njim, shvatio sam da smo te noći, u hitnji i brizi hoće li uopšte nova rotacija najzad da krene, zaboravili da navedemo izvor. Tripalo još nije video intervju u omladinskom listu.

UPRKOS svoj našoj opreznosti, dogodilo se da je i Broz, valjda prvi i jedini put i lično zatražio pismeno objašnjenje od nekih novina. Tražio je, naime, izjavu glavnog urednika zašto nije objavljen intervju sa maršalom Žukovom.

Svako ko je radio u medijima, naročito onaj ko je tu proveo životni vek, suoči se bar jednom sa samim sobom, u situaciji kada instinkt, a ne razum, pokreće sve odbrambene mehanizme. Ne znam kako se oseća čovek u ratu kada se odjednom nađe pred uperenim cevima. Znam kako je kada iz telefonske slušalice čuješ od svog zamenika rečenicu koja "ubija":

"Javio je Jože Smole (tada generalni sekretar Maršalata) da predsednik traži izjašnjenje glavnog urednika "Novosti" zašto nije objavljen intervju sovjetskog maršala Žukova, i to do 13 časova."

NE ZNAM za slučaj da je Broz ikada od novinara zatražio da baš njemu lično napiše izjašnjenje. Čak ni od direktora "Borbe", koji su uvek bili iz samog vrha Komunističke partije Jugoslavije, a kasnije iz Saveza komunista Jugoslavije. Istina, sa njima se susretao na forumima, sa nekima je bio i veoma blizak. Dakle, od njih je opravdanje mogao uvek neposredno da čuje.

Prvi put sam osetio šta znači biti u položaju onog koji nema šanse da ravnopravno iznese svoje argumente onom ko presuđuje.

Nije mi palo na pamet da to nije ništa novo za Srbiju - od Karađorđa, preko Miloša i Karađorđevića do Broza. Ono što sam znao jeste da je volja gospodara nepredvidljiva.

U TRENUTKU kada sam primio poruku da treba da pišem izjašnjenje nalazio sam se u zgradi CK SK Jugoslavije, na brifingu glavnih urednika beogradskih medija sa predsednikom CK SK Srbije Markom Nikezićem.

Kada je Nikezićeva sekretarica ušla tokom sastanka i rekla da me hitno traže iz redakcije, a zatim kada sam čuo da bi trebalo da lično napišem izjašnjenje baš Brozu zašto nije objavljen intervju sa Žukovom, prva misao je bila: otkud Broz uopšte zna da smo imali intervju sa Žukovom?! I to je ono što čini razumljivim moju spontanu reakciju.

Zameniku sam rekao: "Poruči Smoleu da odmah u CK pošalje vojnika sa ćebetom i da me vodi u apsu, za trideset minuta ne mogu da stignem ni do redakcije, a kamoli i da napišem." Ni drskost, ni hrabrost. Očaj. Ništa drugo.

SUTRA: JOŽE SMOLE REŠAVA ENIGMU