FELJTON - SEKRETAR PARTIJE HAPSI DOPISNIKA: Nema tiraža ako se stalno ne traga za nečim novim

Besmisleno je bilo da uopšte pokušavam preko bilo kog partijskog rukovodstva. Milojka Mlađenović, "majka svih dopisnika", došla je na ideju i rekla mi: "Sklonićemo Stevića negde van Prištine."

Odgovorio sam: "Saglasan sam, ali ni meni niti ikom drugom nemoj da kažeš ni kako ni gde ga sklanjaš. Ko zna kakav će pritisak biti."

Stević je znao da je Bakali pokrenuo sudski postupak i da mu sledi hapšenje. Poznajući dobro sve dopisnike, Mlađenovićeva mu je rekla da će ga poslati negde u Slavoniju. Decenijama sam živeo u uverenju da je Stević do početka suđenja bio u Slavoniji. U CK su, naravno, uporno tražili da im kažem gde je taj dopisnik iz Prištine. Međutim, iako sam se više puta susretao sa Bakalijem, nikada nije ni reč rekao o tom sukobu.

Bližio se dan suđenja. Obećao sam, u dogovoru sa Milojkom, da će se Zlatko pojaviti, ali na sam taj dan. I tako je i bilo.

KOLEGA Boro Komad je od redakcije dobio zadatak da original zapisnika sa pečatom univerzitetskog komiteta preda advokatu u samoj sudnici, i to javno. Angažovali smo jednog od dvojice braće Perović - obojica prvoborci i dobro poznati u Srbiji. Advokat je tražio da mu taj dokument bude uručen u samoj sudnici, na ulazu, tako da i sudije i drugi vide da dobija neki papir.

Kada je tužilac pročitao optužnicu i pozvao se na Univerzitetski komitet SK tvrdeći da ima u rukama original, advokat Perović je samo zatražio da vidi taj original. Advokat tuženog je u rukama držao papir, ali ga nije pokazivao.

Tužiocu je bilo jasno u čemu je problem - da je u rukama Perovića zaista original.

Zatražio je od sudije pauzu. Sud se povukao i suđenje nije nastavljeno. Stević je, dakle, pobedio Bakalija.

ZLATKO Stević je došao u "Novosti" kada smo preuzeli "Topličke novine", kako bismo u 24 izdanja uvrstili i posebno za Toplicu. Objavljivali smo po dve strane dnevno. Stević je sam tražio da ode u Prištinu. Tek kada sam ga mnogo kasnije zamolio da mi makar otkrije gde se krio po Slavoniji dok je čekao suđenje sa Bakalijem, Stević mi je rekao da uopšte nije bio u Slavoniji, već u Novom Sadu. I da on, kao demobilisani oficir, koji je radio u obaveštajnom sektoru, bolje od nas zna gde i kako da se skloni.

Posle ovog saznanja jasnije mi je zašto se javljaju određene nepreciznosti. I ja sam ponešto napisao ili tvrdio na osnovu "poznate priče", a da se nisam raspitivao kod aktera. Upravo zbog toga mi je bilo i stalo da u "Zapisima" ispravim i svoje zablude.

je reč o sukobu studenata sa milicijom kod podvožnjaka 1968. godine, Jovan Kesar je to učinio makar usmenom izjavom. Uvek ostaje mogućnost, ali i obaveza, da svako od nas ispravi šta može kada dođe do drugačijeg saznanja.

ISKRENO smo verovali da "Novosti" mogu da budu svetske novine i da zato moramo da imamo armiju sposobnih dopisnika, jer samo tako možemo da imamo ono o čemu se priča, ono što se dešava.

Skoro uvek smo uspevali da zaštitimo dopisnike, zahvaljujući šefu dopisne službe.

Prilika je da priznam svoju grešku što nisam istrajao da Milojka Mlađenović bude i zvanično član kolegijuma, bez obzira na to što je ona to uporno odbijala. Smatrala je da ima previše posla da bi sedela svakog dana bar sat na kolegijumu.

Stanislav Marinković, šef deska i zamenik glavnog urednika, išao je na sud zbog dopisnika iz Čačka, to jest zbog progona dopisnika Ranka Todorovića od strane tada moćnog sekretara opštinskog komiteta SK u Čačku.

ČOVEK se okomio na našeg dopisnika zbog toga što je "provaljivao" mnoge nepravilnosti koje su se događale u Čačku. Čak je i Latinka Perović, tada sekretar CK SK Srbije, intervenisala da "normalizujemo odnose". No - to je bilo teško. Sekretar OK SK Čačka pretio je da će uhapsiti Todorovića, navodno zato što je "širio četničke laži", a Ranko je bio siroče iz partizanske porodice.

Slučajno sam tih dana upoznao sekretara Opštinskog komiteta SKS u Ćupriji. Kada je čuo priču o Čačku, taj čovek je u jednom trenutku rekao: "Otvorite dopisništvo u Ćupriji, dobićete prostorije i stan za Ranka. A, sem toga, niko ne može bez našeg znanja da ga privede."

Ipak, posle mesec dana javio sam sekretaru OK SK Srbije u Ćupriji da su "čačanski milicioneri uhapsili u Ćupriji našeg dopisnika". To je onda bilo nedopustivo.

SEKRETAR iz Čačka je svojim milicionerima, ipak, naredio da iz Ćuprije dovedu Todorovića. I oni su to učinili. "Novosti" su o tome pisale. Zbog toga je sekretar SK Čačka tužio "Novosti". Pisac teksta je bio Stanislav Marinković i on je tražio da ide na sud. Sudski spor smo dobili, iako je na prvom suđenju Marinković bio osuđen. Na ponovljenom je oslobođen. I dopisnik Todorović se vratio na posao u Čačak.

Da ne bude zablude - nisu "stradali" samo glavni urednici ili dopisnici. A "Novosti" su se borile da sačuvaju sve.

Nema tiraža ako se stalno ne traga za nečim novim, za nečim što drugi nemaju. Moraš biti drugačiji, razumljiviji.

SVI koji su tada radili u "Novostima" imaju razloga da budu ponosni na ono što su ostavili iza sebe. Tiraž se u dnevnom proseku na godišnjem nivou nije spuštao ispod 385.000 primeraka, uz rekordno malu remitendu, koja nije prelazila 9,5 odsto. Bilo je i perioda kada smo bili iznad magične brojke od prosečnih 400.000 primeraka.

Dakle, u datim društvenim, socijalnim i ekonomskim uslovima u mnogo čemu smo bili drugačije novine od ostalih.

I najčešće smo sami sebi krojili sudbinu. Otuda i uverenje da niko od nas nije imao na koga niti na šta da se žali - osim na svoj mentalitet. Većina je plaćala ili dobijala zato što se držala svojih moralnih načela i načina na koji je branila ljudski i profesionalni integritet.

Pojedini događaji iz današnje perspektive ne izgledaju interesantni, ali su svojevremeno bili veoma važni. Recimo, državna lutrija je bila toliko popularna da nam je na dan kada su objavljivani rezultati tiraž rastao. U Titograd, Banjaluku, Novi Sad, Niš, Kragujevac ili Šabac slali smo i drugo beogradsko izdanje, pored onog jutarnjeg, sa rezultatima izvlačenja lozova.

SUTRA: Načinjanje Titovog autoriteta