FELJTON - VLAST KRIMINALIZUJE OPOZICIJU: Bilo je pretnji i pritisaka na medije i novinare

Naime, u drugoj polovini prethodne godine postavljeni su institucionalni temelji za obračun sa mafijom obrazovanjem ustanove specijalnog tužioca, posebnog odeljenja okružnog suda i ustanove svedoka-saradnika. U januaru su postavljeni novi rukovodioci državne bezbednosti, a početkom marta je izabran specijalni tužilac. U međuvremenu je vrbovan prvi kandidat za svedoka-saradnika, Ljubiša Buha, jedan od vođa beogradske mafije koji se sukobio sa prijateljima i poslovnim partnerima Spasojevićem i Legijom. Buha je dao izjavu specijalnom tužiocu koja je garantovala ozbiljno suđenje "zemunskom klanu". Spasojević i Legija su preko svojih opskurnih novina napadali premijera kao "izdajnika" zbog saradnje sa  haškim sudom i pokušavali da diskredituju Buhu. Ta kampanja se naslanjala na raniju medijsku promociju JSO kao patriotske organizacije.

TOKOM vanrednog stanja, vlasti su iznele široke optužbe, govoreći o zaveri organizovanog kriminala sa pojedincima iz državnih organa, policije, pravosuđa, državne bezbednosti, JSO, kao i političkih snaga bliskih starom režimu, s ciljem preuzimanja vlasti i sa osloncem na "patriotski" ili "antihaški" blok. Navodno je Koštunica "satanizovao vladu" pričama o organizovanom kriminalu, opirao se saradnji s haškim sudom, a da je to Šešelj dalje razrađivao, i da se u njegovim najavama ubistva vidi zavera. Bilo je pretnji zabranama političkih stranaka i pritisaka na medije i novinare, uz najavu "6. oktobra", tj. nastavka revolucije. Vlast je praktično pokušala da kriminalizuje opoziciju, uključujući i DSS, pod velom vanrednog stanja. Pored toga, penzionisano je više sudija Vrhovnog i drugih sudova i izmenjeno više zakona, uglavnom uz nove restriktivne odredbe, uključujući paket zakona o borbi protiv kriminala i o informisanju. Vanredno stanje je ukinuto posle četrdesetak dana, delimično i usled pritiska iz EU, uz viši nivo političke polarizacije nego ranije. Posle vanrednog stanja, pojavio se niz optužbi za zloupotrebe vlasti, kršenje ljudskih prava, uključujući maltretiranje i mučenje privedenih.

POBUNA "crvenih beretki i ubistvo premijera dramatično su ukazali na slabosti civilne kontrole nad sektorom bezbednosti. Oba suprotstavljena politička bloka su sistematski zloupotrebljavali u političkim obračunima one delove snaga bezbednosti koje su kontrolisali i bar neki njihovi predstavnici su održavali kontakte sa kriminalnim grupama. Ni jedni ni drugi nisu bili zainteresovani za institucionalne promene koje bi obezbedile civilnu kontrolu sektora bezbednosti u okviru šireg demokratskog miljea.

Tek je zakon o kontroli vojne službe bezbednosti, donet početkom jula 2002, stavio tu službu pod kontrolu savezne vlade. U policiji su postepeno izvršene kadrovske promene i reorganizacija, ali ne i u državnoj bezbednosti. Posle preuređenja zajedničke države sa Crnom Gorom, izvršena je kadrovska obnova vojnog vrha, a vojna služba bezbednosti uključena je u ministarstvo odbrane umesto ranije samostalnosti pod kontrolom Generalštaba. Gotovo isključivo oslanjanje na personalnu kontrolu tih ustanova, kao i odgovarajuće manipulacije, opstali su i narednih godina.

KONTROLA poslaničkih mandata od strane stranačkih vrhova ograničila je autonomiju Narodne skupštine i dovela u pitanje legitimnost vlade i na njoj zasnovane poslaničke većine. Konačno, sukobi unutar DOS-a, ubistvo premijera Đinđića i politička instrumentalizacija vanrednog stanja izazvali su ozbiljnu krizu. Ipak, činjenica da su vanredni demokratski izbori odabrani kao način razrešenja sukoba govori o demokratskom potencijalu petooktobarskih stranaka.

U vreme vanrednih skupštinskih izbora u decembru 2003. postalo je očigledno da se politička scena bitno usložila. Na vanrednim izborima krajem decembra 2003. najveću podršku su dobili SRS - 27,6% glasova i 32,8% mandata, DSS (17,7%; 21,2%) i DS (12,6%; 14,8%). Koštunica i DSS su formirali manjinsku vladu, zajedno sa G17 plus (11,5%; 13,6%) i koalicijom SPO i NS (7,7%; 8,8%), koju je iz opozicije podržavao SPS (ukupno 131 poslanik, od toga 22 iz SPS-a). Reč je o "prerušenoj većinskoj vladi" jer je vlada imala stabilnu većinu iako je jedna stranka iz te većine formalno, ali ne i realno, bila u opoziciji. Prave manjinske vlade, s druge strane, obezbeđuju podršku za svaki zakonski predlog posebno, najčešće od različitih opozicionih stranaka. SPS, koji je na tim izborima osvojio najmanje poslaničkih mesta od 1990. (8,8%), iskoristio je šansu da postane deo vladajuće većine i napusti ulogu antisistemske stranke. Ključna stranka prethodne vlade, DS, prešla je u opoziciju.

PARALELNO, rascep između demokratskih stranaka i stranaka starog režima nije bitno ublažen. U novembru su prethodno održani, po treći put ponovljeni predsednički izbori na kojima je Tomislav Nikolić (SRS) pobedio Dragoljuba Mićunovića (krnji DOS) - 46,2% prema 35,4% - ali uz nedovoljnu izlaznost (38,8%). Nova poslanička većina je zato pre predsedničkih izbora, zakazanih za jun 2004, promenila izborni zakon i ukinula prag izlaznosti uklanjajući tako bitno ograničenje demokratije. U drugom krugu predsedničkih izbora, Boris Tadić, novi predsednik DS-a, pobedio je Nikolića - 53,2% prema 45,4%. Kandidat vladajuće većine, Dragan Maršićanin (DSS), ubedljivo je poražen u prvom krugu izbora, osvojivši svega 13,3% glasova i zauzevši tek četvrto mesto. Tako je konačno kompletiran personalni sastav ključnih političkih ustanova i uspostavljena ravnoteža između ključnih političkih stranaka. Premijer Koštunica i DSS su podržali Tadića u drugom krugu što je bio početak saradnje o ključnim pitanjima sa kojima se zemlja susretala narednih godina. Tako je - i pored ranijih ozbiljnih sukoba između DS-a i DSS-a, ublaženih porazom radikalne grupe unutar DS-a i pobedom Tadića - demokratski blok opstao u nešto drugačijem obliku, kroz programsku i političku saradnju premijera Koštunice i predsednika Tadića oko pregovora o statusu Kosova i evropskih integracija, kao i opstankom čvrste identitetske podele na demokratske snage i snage starog režima.

KRAJ