KOŠTUNICA SE ODVAJA IZ DOS: Nastojanja predsednika SRJ da sačuva nacionalno dostojanstvo dovela su do sukoba unutar vladajuće koalicije

Branislav Ivković nam je rekao da je DOS napravio od "demokratije diktaturu. E sad, kada su se posvađali između sebe, onda je bilo lakše". Predsednik Koštunica je nazvao izručenje "ozbiljnim ugrožavanjem ustavnog poretka", imajući u vidu činjenicu da je republička vlada ignorisala privremenu meru saveznog ustavnog suda. "Mi prvo prihvatamo Haški sud i saradnju s njim uz sve mane tog suda. Onda hoćemo da to uredimo zakonom, teška srca pristajemo da kao zamenu za zakon koristimo uredbu, i posle toga ulećemo u bezakonje u pravom smislu reči". Deo demokratske javnosti i političkih stranaka u Srbiji kao da oponaša način na koji je Milošević vladao Srbijom". Najavio je i povlačenje poslanika DSS iz poslaničke grupe DOS i osnivanje nove poslaničke grupe u obe skupštine, kao i rekonstrukciju vlade, čime je i formalno načeta vladajuća koalicija. Premijer Đinđić je odbacio te kritike, kao i one da je reč o "prodaji" bivšeg predsednika: "Nije to bila nikakva trgovina, Milošević za pare, nego Milošević za kredibilitet", pošto nismo na vreme "rešili zakonom problem saradnje s Tribunalom" i pokrenuli neka suđenja za ratne zločine u zemlji.

SUKOB u DOS je izgledao još ozbiljniji u drugim tumačenjima. Žarko Korać, potpredsednik republičke vlade, naglasio je da se DSS izdvajanjem iz DOS pomera ka strankama starog režima. NVO posvećene maksimalističkom obliku tranzicione pravde smatrale su polarizaciju u DOS posledicom bitno različitog "odnosa prema prošlosti". Slično tome, pojedini predstavnici stranaka starog režima naglašeno su hvalili "toleranciju" predsednika Koštunice i njegove pokušaje "odbrane nacionalnog dostojanstva". Branislav Ivković nam je rekao da je Koštunica "iznosio stavove koje je nama bilo drago da čujemo". Nasuprot tome, ministar Svilanović je objasnio da, iako su Koštunica i Đinđić imali različite političke stavove i temperamente, uvek bi se složili oko ključnih političkih pitanja. Problem je što se "iza njihovih leđa formiraju i postrojavaju strukture moći" koje se sukobljavaju i pripremaju za neke naredne izbore. Konačno, sukob unutar DOS oko tranzicione pravde, pod pritiskom međunarodne politike uslovljavanja, izmenio je političke prioritete vladajuće koalicije i skrenuo pažnju sa institucionalnih promena koje je trebalo da dugoročno obezbede demokratski razvoj.

POSLE pobede na septembarskim saveznim, predsedničkim i skupštinskim izborima, DOS je preuzeo kontrolu nad ključnim polugama moći, mada je formalno delio vlast sa strankama starog režima. Na republičkom nivou, formirana je prelazna vlada u kojoj je DOS igrao ključnu ulogu iako su kontrolisali ključna ministarstva zajedno sa predstavnicima SPS i SPO. Milan Milutinović je ostao na mestu predsednika, ali se "nije mešao u svoj posao", delom usled optužnice Haškog suda. Na saveznom nivou, Koštunica je preuzeo predsednički položaj. Mada je osvojio većinu poslaničkih mandata na istovremeno održanim saveznim parlamentarnim izborima, DOS nije mogao da formira saveznu vladu bez podrške stranaka iz Crne Gore. Vladajuća koalicija na čelu sa Milom Đukanovićem i DPS, glavnim saveznicima DOS u Crnoj Gori, nije učestvovala na tim izborima. Pored protesta što je Milošević promenio savezni ustav bez konsultacija sa tom koalicijom, Đukanović je želeo da iskoristi promenu režima u Srbiji da bi promovisao nezavisnost u duboko polarizovanoj Crnoj Gori. Tako je DOS bio prinuđen da formira koaliciju sa SNP, Miloševićevim istomišljenicima i saveznicima. Osvajanjem dve trećine glasova na decembarskim skupštinskim republičkim izborima DOS je i formalno preuzeo svu vlast u Srbiji, a koalicija sa SNP u saveznim organima je opstala sve do ustavnog preuređenja zajedničke države.

OVDE nije reč samo o politici koalicija uobičajenoj u većini evropskih demokratija, koja podrazumeva obrazovanje poslaničke većine i na njoj zasnovane vlade. Naime, savezni organi praktično nisu vršili vlast na teritoriji cele zajedničke države već samo na teritoriji Srbije. Vladajuća koalicija u manjoj republici nije priznavala legitimnost saveznih organa i njihove odluke. SNP, koji je u Crnoj Gori imao tek manjinsku podršku, tako je praktično stekao moć veta na donošenje ključnih odluka koje su se ticale gotovo isključivo Srbije. Taj paradoks se na dramatičan način ispoljio u sporovima o pravnom regulisanju saradnje sa Haškim sudom, kojom je uslovljena obnova saradnje sa međunarodnim organizacijama u prvoj polovini 2001. SNP se oštro suprotstavljao izručenju državljana SRJ, čak i kada su iz DOS ukazivali da se tako ugrožavaju temelji SRJ. Paradoksalno, SNP se godinama, snažno i istrajno zalagao za očuvanje zajedničke države u sukobu sa Đukanovićem i DPS.

TAKVA situacija izvirala je iz nedemokratskog i nedovoljno promišljenog načina obrazovanja i funkcionisanja nove države, kao i iz dvočlane strukture federacije. SRJ je bila neobična federalna država u kojoj je Srbija zauzimala više od 90% stanovništva i resursa. U trenutku dezintegracije socijalističke federacije, kada su se druge republike opredelile za nezavisnost, u nekim slučajevima i po cenu građanskog rata, Srbija i Crna Gora su zadržale federalne ustanove na suženom prostoru, oslanjajući se na bliske etničke, istorijske, ekonomske i političke veze. Ta vrsta legitimnosti ublažila je negativne posledice nedovoljno promišljenog sklapanja novog federalnog aranžmana od strane nedemokratske vlasti u obe republike, bez konsultacija sa opozicionim strankama, civilnim društvom i širom javnošću, i praćenog autoritarnim izborima za saveznu Skupštinu. Pošto je rastakanje stare federacije ojačalo vlasti u Srbiji i Crnoj Gori, SRJ je nastala kao slaba država. Viševekovno uporedno iskustvo govori da uspešne federalne ustanove počivaju na vladavini prava i decentralizaciji prilagođenoj obeležjima federalnog društva, a ne samo na formalnoj podeli nadležnosti između saveznog nivoa i federalnih jedinica. Svođenje federalizma na "instrument državne strukture u jednom etatocentrističkom sistemu vladanja i upravljanja", tipičnom za obe republike, bilo je izvor raznih problema.

OBE republike su pred raspad stare države novim ustavima uspostavile polupredsednički sistem, a SRJ naknadno parlamentarni sistem, što je dodatno oslabilo savezni nivo vlasti. U takvoj situaciji, federalna država je uglavnom "fingirala državnost" i "popunjavala neke rupe" u funkcionisanju republičkih vlasti. Asimetrija u raspodeli moći između saveznog i republičkog nivoa odgovarala je onima koji su kontrolisali ključne poluge moći jer su ih koristili bez ograničenja uobičajenih za koherentne ustavnopravne okvire. Pored toga, uporedno iskustvo govori da nema uspešnih primera dvočlane federacije. Čehoslovačka se tako raspala ubrzo posle demokratskih promena.

SUTRA: ĐINĐIĆ KONTROLIŠE POLUGE MOĆI

Zapratite Nportal na Fejsbuk stranici