FELJTON - POJAVA PRVIH "SPIN DOKTORA": Samo zbog razuma Koštunice i intervencije Rusije nije došlo do "Vartolomejske noći"

Gordana Suša, novinarka i tadašnja predsednica NUNS-a, rekla je našim istraživačima da u trenutku obrazovanja redakcije u RTS-u, u čemu je učestvovala neposredno posle Petog oktobra, "90 odsto novinara u informativnom programu nisu znali imena lidera opozicije, nisu znali da postoje sem Tanjuga druge agencije. Nama je trebalo mesec dana da se uhodamo da oni gledaju više izvora. Nikada neću zaboraviti jednog kolegu koji je rekao, "au al' je naporna demokratija, koliko moram da čitam i proveravam!" Konfuzija i udvorištvo su odlikovali one medije i novinare koji su ranije ličili na biltene Miloševićeve vlasti, a sada su veličali nove vlasti i napadali svoje ranije šefove. Tokom sukoba oko hapšenja i izručenja Miloševića prvi put se javljaju "spin doktori" i grupe koje su plasirale informacije, iz vlasti i opozicije.

Istovremeno, revolucionarne promene su obezbedile dominaciju DOS-a, uprkos koalicija u saveznoj i republičkoj vlasti. Oduševljenje velikog dela javnosti demokratskim promenama uklanjalo je sve prepreke delovanju DOS-a. Stranke starog režima dramatično su oslabile i nisu predstavljale ozbiljniju prepreku novoj spoljnoj i unutrašnjoj politici, niti izbornu pretnju novim vladajućim strankama, bar u naredne dve-tri godine.

MNOGI funkcioneri tih stranaka na svim nivoima smenjeni su sa položaja, povukli se iz javnog života ili su pretrčali na pobedničku stranu. Ključne ličnosti starog režima bile su i pod dodatnim pritiskom optužnica Haškog suda, uključujući Miloševića i predsednika Milutinovića. Decembarski izbori za republičku skupštinu samo su potvrdili takav odnos snaga. DOS je na demokratskim izborima osvojio 64,4 odsto glasova i 70,4 odsto poslaničkih mesta i sam obrazovao vladu i lagodno kontrolisao zakonodavni proces. S druge strane, podrška birača strankama starog režima dramatično je opala u odnosu na septembarske izbore za saveznu skupštinu: SPS je osvojio 13,5 odsto glasova i 14,8 odsto mandata, a SRS 8,5 odsto glasova i 9,2 odsto mandata.

Vladimir Kršljanin, visoki funkcioner SPS-a i ambasador u saveznom ministarstvu inostranih poslova do 2000, rekao je našim istraživačima da je to razdoblje "strahovlade" i "opšte ostrašćenosti" i da samo zbog intervencije Rusije i razuma Koštunice nije došlo do "Vartolomejske noći, odnosno fizičke likvidacije velikog broja ljudi koje su ti jurišnici povezivali sa režimom". "Neko ko je zastupao Miloševićevu poziciju ili poziciju blisku njegovoj politici uopšte nije imao pravo glasa." Prema Kršljaninu, "članovi vladajuće stranke" su svi bili žrtve tog talasa i histerije i vrlo često su nelegalno smenjivani primenom "vaninstitucionalnih metoda", tzv. kriznih štabova. Okolnosti su bile potpuno iščašene, bez ikakve mogućnosti za normalan politički dijalog, sučeljavanja argumenata. Ljudi su uglavnom gledali kako da sačuvaju vrlo često i živu glavu, a najčešće elementarnu egzistenciju u najmanju ruku. Tako da je ta situacija stvorila jedan dopunski broj kolaboracionista, osim onih koji su već kao peta kolona zapravo učestvovali i bili ključni činilac tog Petog oktobra.

SUKOB starog režima i demokratske opozicije delimično je personalizovan u liku Miloševića i Šešelja, s jedne strane, i Koštunice i Đinđića, s druge strane. Mada su se predsednici DS-a i DSS-a istakli u vođstvu koalicija DEPOS i Zajedno, a Đinđić i kao gradonačelnik Beograda (1997), veliku popularnost i autoritet stekli su tek predsedavanjem revolucionarnim pokretom. Tokom devedesetih, Koštunica je vodio malu političku stranku, poznatu po mešavini demokratske i patriotske orijentacije, i važio za skromnog i poštenog političara.

Ta lična i politička obeležja su ga izbacila u prvi plan u izboru predsedničkog kandidata

DOS-a jer je oličavao suprotnost arogantnom Miloševiću, čija je vlast počivala na kršenju demokratskih procedura, ljudskih prava i korupciji. Đinđić je tada vodio drugu stranku po veličini u demokratskoj opoziciji i nametnuo se kao glavni pokretač i organizator opozicionog delovanja krajem devedesetih. O njihovoj posvećenosti demokratiji svedoči temeljno obrazovanje u relevantnim društvenim i humanističkim naukama, kvalitetne akademske publikacije u kojima je dominirala oštra kritika autoritarizma, kao i kredibilitet boraca za ljudska prava i demokratiju stečen višedecenijskim otporom socijalističkom i Miloševićevom autoritarizmu. Prema istraživanjima javnog mnjenja u vreme decembarskih izbora 2000, Koštunica je uživao gotovo neverovatnu podršku od čak 91 odsto pozitivnih mišljenja građana.

ILUSTRATIVNO je poređenje sa vođstvom demokratskih pokreta koji su se paralelno odvijali u drugim bivšim socijalističkim zemljama. U Hrvatskoj, vođe demokratskog bloka koji se suprotstavio Tuđmanovom nasleđu bili su Ivica Račan, bivši partijski aparatčik i kasnije šef komunista Hrvatske i stranke-naslednice, i Stjepan Mesić, jedan od vođa HDZ-a pre nego što je napustio šovinističku politiku. U Ukrajini su vođe "Narandžaste revolucije" redom potekli iz vrha nedemokratske vlasti, neki od njih tek godinu-dve pre nastanka opozicione koalicije. Viktor Juščenko, opozicioni kandidat na predsedničkim izborima i kasnije predsednik republike, bio je guverner centralne banke i ministar finansija u Kučminoj vladi, a Julija Timošenko, premijerka posle revolucije, važila je ranije za jednog od ključnih "oligarha", odnosno naftnih i gasnih tajkuna koji su tesno sarađivali sa vlastima. "Ružičastu revoluciju" u Gruziji predvodio je Mihail Sakašvili, mladi Ševarnadzeov ministar pravde, diplomac američkog univerziteta Kolumbija, koji je izašao iz vlasti samo dve godine ranije. Imajući to u vidu, demokratski kredibilitet vođa DOS-a dramatično je prevazilazio kredibilitet vođstva sličnih pokreta u drugim zemljama.

CEO DOS je zagovarao međunarodnu saradnju, evropske integracije i zaštitu državnih i nacionalnih interesa, kao i ubrzanu demokratizaciju, tržišne reforme i ekonomski razvoj. Ipak, bilo je programskih i drugih razlika između dve ključne stranke demokratskog bloka. DS je više vremena i pažnje posvećivao ekonomskim pitanjima i međunarodnoj saradnji, a DSS državnim i nacionalnim problemima (vidi četvrto poglavlje). Đinđić i DS su podsticali brze političke, ekonomske i socijalne promene i hvatanje koraka sa Evropom po svaku cenu, a Koštunica i DSS su insistirali na vladavini prava, ustavnom kontinuitetu i postepenim promenama.

Grubo govoreći, reč je o razlikama između kosmopolitski-proevropski i tradicionalno-nacionalno usmerenih političkih stranaka. Koreni tih razlika bili su u politici tih stranaka tokom devedesetih. DS na čelu sa Đinđićem je bila poznata po pragmatičnoj politici, koja se uprkos jasnog opredeljenja za modernizaciju zemlje i evropske integracije ponekad prilagođavala ukusima šire publike, kada je reč o nacionalnom i državnom pitanju, i ponekad bila na ivici saradnje sa režimom - mada tu granicu nije prešla. S druge strane, DSS na čelu sa Koštunicom je vodio načelnu demokratsku i "patriotsku" politiku, bez obzira na malu podršku građana, i dosledno se suprotstavljao nedemokratskom režimu.

SUTRA: DILEMA IZMEĐU ISTINE I PRAVDE