FELJTON - SRBIJA NA OPTUŽENIČKOJ KLUPI: Većina dokumenata je falsifikovana u bečkoj kuhinji

Pritisak svetske javnosti bio je snažan jer je Austrougarska preuzela veliku odgovornost. Trebalo je obrazovati bilo kakvu odbranu na dokumentima iz srpskih izvora, koji bi dokazali krivicu Srbije kao izazivača rata. U policijskoj i službenoj istrazi nad atentatorima, posebna pažnja bila je usmerena na pribavljanje te vrste dokaza. Prema pisanju istražnog sudije Lea Pfefera, policija je u prisustvu viših funkcionera pokušala da iznudi (uz batine) priznanje od Nedeljka Čabrinovića da su se za oružje obratili Narodnoj odbrani i sekretaru Milanu Pribićeviću. Takođe, tokom Sarajevskog, Banjalučkog i tzv. đačkih procesa tokom rata postojala je tendencija da se srpski nacionalizam u Bosni i Hercegovini i južnoslovenskim zemljama predstavi kao importovan iz Srbije. Da bi se to kroz procese atentatorima pred svetom pokazalo i "dokazalo", srpskoj inteligenciji i đacima u centar pažnje bila je stavljena organizacija Narodna odbrana jer je njeno predsedništvo bilo u Beogradu.

Predmet optužnice bila je inkriminacija - "jačanje narodne svesti". Navodile su se činjenice "da su unošene knjige", priče o Lazaru, Dušanu, Kosovu, seobama. Tužilaštvo je želelo da ukaže da se u tim knjigama navodilo koje su zemlje pripadale Dušanovom carstvu, koje još nisu oslobođene, i u kojima živi srpski živalj. "Time se među srpskim življem širila i njegovala misao da su i oni sastavni dio jedinstvenog srpskog naroda i da se svaki Srbin smatra istovetnim sa onim iz Kraljevine Srbije." Tako je definisan pojam ideologije koji je širila Narodna odbrana.

NAVEDIMO da su Srbi do 1907. bili bez organizovane političke partije, ali da su imali kulturnih, sportskih i nacionalno-stručnih udruženja. Do 1905. godine sva ta udruženja imala su uglavnom verski karakter. Pomenuta "Prosvjeta" (1902) imala je ogranke samo u varošima i varošicama, dok su po selima nacionalnu svest čuvali i širili sveštenici i učitelji. Društva su obeležavala krsne slave, pevale su se pesme poput one "Prizren će biti naš". Predstava "Boj na Kosovu" igrana je u Mostaru od 1879. do 1910. i u tom periodu izvedena je 220 puta. U istom gradu, pesnik Aleksa Šantić predvodio je pevačko društvo "Gusle".

POTREBA za "dokazima" koji bi opravdali ultimatum i objavu rata bila je za Austrougarsku potreba prvog reda. Pojedina službena dokumenta iz Srbije austrougarska vojska je pronašla i zaplenila 1914. godine, kao npr. delovodnik majora pogranične službe, Koste Todorovića. Prilikom prve okupacije Beograda, 1914. godine, poharane su kuće nekih ministara. Potom, u novembru 1915, Austrougari su došli u posed ostavljene građe Ministarstva inostranih dela, koju su srpske vlasti sakrile u manastiru Ljubostinja kod Trstenika. Ta građa je potom odneta u Beč.

Po nalogu austrougarskog Ministarstva spoljnih poslova, u decembru 1915. ustanovljena je posebna "Komisija za srpska dokumenta", koja je otpočela rad na pripremanju zbirke zaplenjenih srpskih dokumenata. Na čelu komisije bio je Rudolf Pogačar, a stvarnim radom rukovodio je direktor Državnog arhiva, dr Hans Šliter. Iako multinacionalna, Monarhija kao da nije imala pravih eksperata sa znanjem srpskog jezika. Prevođenje je palo na pleća dr Hansa Fernlea. Prevedeno je nekoliko stotina dokumenata, čiji je izbor bio tendenciozan, a prevodi samo približno tačni ili pak potpuno neverni, npr. korišćeni su izrazi koji uopšte nisu odgovarali onima u originalu. U suštini, radilo se o falsifikatima koje su priređivali profesionalni proizvođači takvih dokumenata, radeći za "poznatog kupca".

POSAO nikada nije bio završen i dokumenta do 1918. nisu publikovana. Kao što je prethodno rečeno, austrijska vlada ih je stavila na raspolaganje nemačkoj vladi, na dalju upotrebu, a ova ih je koristila za svoju "Belu knjigu" (1919), odnosno dostavljala dr Milošu Bogićeviću za "njegove" pamflete. Ponovimo kao kuriozitet da se u njima pojavio profesor filologije na beogradskom univerzitetu, Radovan Košutić, koji nikada nije radio u srpskoj diplomatiji, a "dogurao" je i do "srpskog poslanika u Petrogradu". Čak tri telegrama iz Petrograda (od marta 1909) potpisana su njegovim imenom i tako štampana. Na taj način "zamenjen" je ondašnji poslanik Dimitrije Popović.

U Austriji je posle rata, od 1919, prevladalo mišljenje da oko predmeta ne treba otvarati raspravu jer je to stvar "Austrougarske monarhije", a ne Austrije. Kada je u Senžermenskom ugovoru određena krivica za rat, ni tada nije bilo spremnosti da se ide u obaranje takvog akta. Osporavanje krivice postala je stvar nekolicine aktera na stranicama pomenutih nemačkih revija koje su se time bavile. Tu je posebno bio aktivan general Edmund fon Glez Horstenau, ali ponajviše dr Hans Ibersberger i dr Ludvig Bitner, koji će biti poslednji pobornik Anšlusa i vatreni obožavalac Hitlera kao "najvećeg Austrijanca". Kada je Roderih Gos u decembru 1918. godine počeo da priprema jedan korpus građe za objavljivanje, nije bio načisto da li je to naučni ili politički poduhvat.

VELIKIM nedostatkom smatrao je nedostupnost papira grofa Hojosa, austrougarskog poslanika u Berlinu jula 1914. godine. U Austriji se smatralo da bi objavljivanje materijala moglo da predstavlja ozbiljno svođenje računa sa vojskom, ratnim huškačima i profiterima, koji su činili ekstremnu desnicu austrijske politike. Kada je u junu 1919. rad bio gotov, Oto Bauer, ministar inostranih poslova Austrije, bio je protiv njegovog objavljivanja u Berlinu i uspeo je to da spreči. Smatrao je da bi to neprijateljima pružilo dokaz o tome da je sve bilo nemačka intriga i to upravo pred donošenje odluke o miru.

U pripremi za Konferenciju mira delegacija je dobila instrukcije da ne negira odgovornost Monarhije za izbijanje rata "od ultimatuma Srbiji "koji otkriva namere da se ide u rat" do (negativne) reakcije na pokušaje posredovanja Edvarda Greja, ali mora biti rečeno sa naglaskom da taj režim koji je odgovoran za rat nije bio nemačko-austrijski već režim Austrougarske monarhije čije je Ministarstvo vanjskih poslova kontrolisala mađarska klika".

POMAGANjE KULTURNOG RADA

SRPSKO sokolstvo imalo je župu u Sarajevu, sa 1.600 članova. U vreme težnji za obnovom teze da je preokret srpske politike prema Austrougarskoj započeo krvavom smenom dinastija 1903. godine, podsetimo da je kralj Aleksandar Obrenović ne samo podržavao saradnju muslimana i Srba (uz saglasnost turske vlade, 1902. sklopljen je ugovor u Slavonskom Brodu) nego je, npr., dr Dušanu Jeftanoviću dao pomoć od 92.000 franaka za kulturni rad (1901-1903). Kralj je obrazlagao da se mora pomagati, u protivnom značilo bi "da se Srbija odriče narodnih ideala". Ovu politiku pomaganja kulturnog rada nastavio je od jeseni 1903. i Pašić. U januaru 1905. austrougarsko poslanstvo imalo je saznanja o tome.

SUTRA: DVOSTRUKA MRŽNjA PREMA SRBIMA