FELJTON - KUPOVANJE AMERIČKIH ISTORIČARA: Nemci su uspevali da njihove tvrdnje uđu u udžbenike u SAD

Treći način bilo je pokrivanje prostora radio-programima, slanjem časopisa i knjiga bibliotekama, slanjem ličnosti iz Nemačke, učešćem na naučnim skupovima, ostvarivanjem uticaja na izdavanje dokumentacije, bibliografija i dr. Na ovom poslu radila je celokupna nemačka konzularna i diplomatska mreža u SAD. Nemačke predstavnike posebno je zanimalo promovisanje pogleda prema kojem su koreni rata stariji, u prvom redu stava da su to bili ruska težnja za kontrolom tesnaca i francuska za povratkom Alzasa i Lorene. Trebalo je, po rečima profesora Alfreda fon Vegerera, otkloniti te "bazične greške o navodnom "blanko čeku" Austriji i važnosti pokušaja posredovanja Edvarda Greja", insistirati na pozadini Sarajevskog atentata (krivica Srbije i Rusije), te povezanosti ruske mobilizacije sa objavom rata. Polazna procena ove aktivnosti polazila je od činjenice da u zemljama čije vlade zavise od javnosti glavni cilj postaje pridobijanje javnog mnjenja. Prema nemačkom ministarstvu, "prosvećivanje javnog mnjenja u bivšim neprijateljskim i neutralnim zemljama suštinski je, bazični zadatak za postizanje revizije mirovnih ugovora.

O AKTIVNOSTIMA nemačkog Ministarstva spoljnih poslova na "prosvećivanju" američkih istoričara u korist nemačkog viđenja, prvi je istraživački pisao Emanuel Gajs, a potom mnogi istoričari, uključujući i američke. Prvi istoričar kome je sa nemačke strane posvećena pažnja bio je Hari Barns, koji je svoje revizionističke poglede objavljivao u časopisima Current History, American Historical Review i drugima, a 1927. godine objavio je i knjigu. U tri navrata pozivan je u Nemačku (1926, 1927, 1929), gde mu je organizovan susret sa bivšim kajzerom (u Holandiji), a takođe i sa grofom Berhtoldom, Arturom Cimermanom, podsekretarom u Ministarstvu inostranih dela (1911-1916) i drugima. "Referat" je kupovao i distribuirao njegovu knjigu prevedenu na nemački i francuski jezik. Samo je u Parizu nemačka ambasada podelila 150 primeraka. Slično su širom sveta distribuirani i njegovi članci.

Hari Barns je svoj interes otkrio čitajući članke istoričara Sidnija Feja u časopisu American Historical Review, u kome je doveo u pitanje pobedničku tezu te izložio shvatanje o podeljenoj odgovornosti. Kada je konačno izašla Fejova knjiga, 1928,328 "Referat" se odmah zainteresovao, otkupio veliki broj primeraka i poslao ih u pedeset sedam nemačkih ambasada i konzulata, a francusko izdanje na još trideset i jedno mesto. Fejova veza sa "Referatom" nije išla preko Alfreda fon Vegerera, nego preko istoričara Hermana Luca (Hermann Lutz). On je upozorio Nemce da Barns gubi na ugledu u SAD, mada je Barnsova šokantna knjiga pogurala interesovanje i za Fejovu.

KADA se pročulo da američki istoričar Bernadot Šmit priprema knjigu na istu temu, a poznajući njegove ranije pogubne kritike Barnsove i Vegererove knjige, Luc je pokušavao sve da ga tokom njegovog boravka u Berlinu (1928) nagovori da odloži njeno objavljivanje, jer će uskoro biti dostupni novi izvori. Pošto nije uspeo, saznao je da je već dogovoreno francusko izdanje. Bio je to udarac za "Referat". Međutim Fej je javio Lucu da je Smit dobio dosta kritika u SAD, ali i mnogo veću podršku, pa i Pulicerovu nagradu i nagradu "Džordž Luis Bir".

"Referat" je, uz saradnju konzularne službe i ambasade, neprestano upućivao na nove istoričare, vredne pažnje, te preporučivao delatnost u institucijama i udruženjima - na primer dr Karla Vitkea (Carl Wittke), Tomasa Vertenbejkera (Thomas Jefferson Wertenbaker), šefa katedre na Univerzitetu Prinston, profesora Majkla Hermonda Kokrana (Michael Hermond Cochran), sa Univerziteta Misuri. Za sve njih saradnici su predlagali kako se mogu pridobiti za nemačku stvar, od finansijske podrške do počasti, karata za pozorište, prijema i sl. Uprkos pokušajima, Nemci nisu mogli biti zadovoljni. Kokranova knjiga nije mogla demantovati Smita.

PA IPAK, uvek je iskrsavalo poneko novo ime. Konzul iz Njujorka obaveštavao je 1931. godine da su pored Feja, među umerenima, profesor Sontag sa Prinstona, koji je u najnovijoj knjizi iz diplomatske istorije Evrope ustvrdio da nije moguće odrediti odgovornost za rat. Tu su Vilijam Langer (William L. Langer) sa Harvarda, Parker T. Mun (P. T. Moon) sa Kolumbije, mladi ekspert Oron Dž. Hejl (Na1e) sa Virdžinije, Ralf Luc sa Stanforda i Robert Binkli (Binkley ) sa Univerziteta Vestern. Čvrsto na nemačkim tvrdnjama i dalje su stajali Barns i Kokran. Sa druge strane, Vegerer je apostrofirao bivšeg urednika American Historical Review, profesora Džejmsona (J. F. Jameson), pod kojim je revija imala razumevanja za revizionizam, takođe profesore Lingelbaha (W. E. Lingelbach) sa Pensilvanije i Ševila (F. Schevill) sa Univerziteta Čikago, koji su branili revizionizam u raznim publikacijama. Među mlađima, šef "Referata" kao korisne je video Helmrajha (E. C. Helmreich) i Tansila (C. C. Tansill). Posebno je bio uvažavan Čarls Tansil, koji je pomagao senatoru Robertu L. Ovenu da otvori pitanje ratne krivice u američkom Senatu 1926. godine i svojim radovima u "Monatšefteu" (Monatshefte) "jasno izložio koncepciju ratne krivice... u našu korist.

U nemačkoj politici prema SAD ambicije su sezale ne samo do profesora, senatora, lokalnih političara, javnog mnjenja, preko medija, popularnih i naučnih knjiga, već je postojala evidentna ambicija da se počne uticati i na sadržaj školskih udžbenika. Neki koraci su preduzimani, posebno kod univerzitetskih udžbenika, ali su konzuli upozoravali "Referat" da bi agresivan rad mogao izazvati podozrenje. Trebalo je raditi u "rukavicama". Da bi se stupilo u kontakt sa odabranim licima, te izbeglo podozrenje vlasti, korišćeni su prijatelji i kolege.

Od 1936. godine, u nemačkom časopisu "Monatšefte" nisu smeli više da štampaju radove američkih istoričara. Tako se privremeno završila priča o saradnji.

OTPOR PRUŽA "STARA GARDA"

FRANCUSKI istoričar Renuven (Pierre Renouvin) objavio je jednu analizu u kojoj je tvrdio da je od 215 upitanih američkih istoričara, svega njih osmoro bilo čvrsto uvereno u isključivu krivicu Centralnih sila, a devedeset i devetoro verovalo je da je pretežna odgovornost na Centralnim silama. Po njemu, to se moglo pripisati usredsređenom nemačkom naporu da utiče na američko javno mnjenje. Svemu tome otpor je pružala "stara garda" američkih profesora, koja je aktivno učestvovala u ratnoj propagandi tokom rata ili se nosila sa nemačkim delegacijama u Parizu i na drugim konferencijama.

SUTRA: SRBIJA NA OPTUŽENIČKOJ KLUPI