FELJTON - "PRANJE" NEMAČKIH DOKUMENATA: Revizija istorije je počela u Berlinu još 1919. godine

No, to telo nije se pokazalo operativnim jer su prevladavale svađe starih i novih političkih snaga oko (ranije) odgovornosti. Tada je još postojala volja da se zaista ispita odgovornost pojedinaca sa nemačke strane, ali je kasnije, splašnjavanjem revolucionarne situacije, jenjavala. Inicijativa oko revizije potom je prešla u okvire Ministarstva inostranih poslova, gde je formirano odeljenje "Krigšuldreferat" (Kriegschuldreferat), koje je u početku vodio Bernhard fon Bilov. Iz tog centra vršila se koordinacija brojnih privatnih inicijativa i poduhvata na planu osporavanja čl. 231 Versajskog ugovora.

Odeljenje je imalo zadatak da "sredi" i "očisti" dokumentaciju Ministarstva u pogledu uzroka rata; da objavi ogromnu građu za period 1871-1914, sa ciljem da pokaže "nemačku miroljubivu politiku"; da podržava profesore, i kod kuće i na strani, koji su bili voljni da na studijama predaju službenu nemačku tezu o Julskoj krizi 1914. godine. Da bi preduhitrio Kauckog, Bilov je još u maju 1919. u arhivu spoljnih poslova uveo posebnu indeksaciju, podelivši sedam hiljada dokumenata na dve grupe - "odbranu" i "optužbu".

Vilhelmštrase (Wilhelmstrase) je sav potencijalno inkriminišući materijal izdvajala i vraćala tvorcima - kancelaru Teobaldu fon Betman Holvegu, sekretaru Jagovu i drugima - kao njihove "privatne papire".

TA RANA faza prikrivanja bila je dogovorena još 7. januara 1919, kada je predsednik komisije za primirje, Erzberger, sazvao predstavnike Ministarstva inostranih poslova i vojske, da se dogovore oko aktivnosti. Bilov je tada određen za rad na diplomatskim izvorima, a nekadašnji Ludendorfov blizak saradnik, major Fon Harbou (Bodo von Harbou) za rad na vojnim. Njihov zadatak je bio da građu odaberu tako da pokažu da se "Antanta dugo i sistematično pripremala za rat protiv Nemačke" i da ona, a ne Nemačka, snosi direktnu odgovornost za izbijanje rata 1914. godine.

U januaru 1920, tadašnji ministar inostranih poslova Miler, u privatnoj prepisci, definisao je zadatke na sledeći način: "Naš zadatak može biti samo to da se, ne svakog dana ili što češće, ukazuje na to da nije krivica samo na nama", a na drugoj strani bilo je prosvećivanje naroda. Bilov je predlagao brošure popularnog karaktera.

Sledeća etapa bilo je formiranje "Radnog odbora nemačkih udruženja", u aprilu 1921, čija je ciljna grupa bila prvenstveno domaća publika. Međutim, u isto vreme formirana je i "Centralna služba za istraživanje uzroka rata" (Zentralestelle fr Erforschung der Kriegsursachen), koja će delovati do 1937. godine. Na njeno čelo, 1923, došao je Alfred fon Vegerer, bivši oficir i učesnik rata. Kako je trebalo delovati prema inostranstvu, pokrenut je mesečnik "Krišuldfrage" , čiji je prvi broj izašao u julu 1923. godine, a od januara 1930. izlazio je pod nazivom Berliner Monatshefte (Berliner Monatshefte).

VEĆ tada je određen cilj - da se za nemačke poglede pridobiju krugovi u SAD, a potom u Velikoj Britaniji, manje tvrdi prema Nemačkoj od Francuske. Među prvim akcijama bilo je dokazivanje da su i Francuska i Rusija u leto 1914. bile spremne za rat. Upravo na ovom segmentu, u svetlu kasnijih istraživanja, pokazalo se koliko je to bilo u suprotnosti sa stvarnošću i nemačko-austrougarskim procenama u to vreme.

Uprkos željama revizionista, istoričari su pokazali da je 2. jula nemačka vojska insistirala na ratu, tvrdeći "sada, sa Rusijom koja još nije spremna" i Francuskom "veoma preokupiranom domaćim problemima i finansijskim potresom"; Vilhelm II odlučno je uveravao svog ministra vojnog, Falkenhajna (5. jula), i delegata admirala Tirpica (6. jula), da ruska intervencija nije verovatna jer "car neće dati svoju podršku kraljeubicama i jer je Rusija u ovom trenutku vojno i finansijski totalno nepripremljena za rat"; saksonski i bavarski vojni atašei u Berlinu prenosili su isto: "Načelnik Generalštaba je rekao da nikad nećemo dobiti takvu dobru priliku kao sada na račun francuske i ruske nekompletirane armije.

Prema dnevniku pruskog ministra rata, Falkenhajna (od 29. jula), on, Betman Holveg, Jagov i Moltke diskutovali su o značaju ruske delimične mobilizacije. Kancelar Holveg je zaključio, uz blag Moltkeov prigovor, da ona ne daje povoda nemačkoj mobilizaciji. Ruski ministar Sazonov jasno je rekao nemačkom poslaniku u Petrogradu da njihova mobilizacija ne znači rat i da stoga ne postoji casus foederis. Tek bi ruski napad na Austrougarsku doveo do tog povoda. Takođe, po kancelarovom mišljenju, Velika Britanija se tada ne bi umešala u rat. Sam Falkenhajn se dan ranije, 28. jula, zalagao za trenutno proglašenje "ratne opasnosti" (Kriegsgefahrzustand), koja je podrazumevala pokrete trupa u roku od trideset šest sati.

KANCELAR Betman je istu procenu ponovio ministru rata i 30. jula, navodeći da ako je i objavljena ruska mobilizacija, "njene mobilizacione mere ne mogu se uporediti sa onima zapadnih država". Takođe, kancelar je dodao da su ruske mere bile provocirane stavom Austrije i njenom mobilizacijom.

U kritičnim momentima 30. jula, kako je ostalo zabeleženo, nemački načelnik Generalštaba, Moltke, još jednom je ponovio Konradu da Nemačka bezrezervno stoji uz Austrougarsku. No, još je važnija tadašnja (!) procena značaja ruske mobilizacije: "Ruska delomična mobilizacija još uvek nije razlog da [Nemačka] mobiliše. Sve dok ne izbije rat između Monarhije i Rusije. Suprotno ruskim mobilizacijama i demobilizacijama koje su uobičajene u Rusiji, nemačka mobilizacija bi bezuslovno dovela do rata. Nemojte objavljivati rat Rusiji nego čekajte da ona (Rusija) napadne."

Istina je da su Nemci počeli ratne pripreme svoje armije nekoliko nedelja pre zvanične mobilizacije. Car je već 6. jula naredio admiralu Kapeleu da pripremi mobilizaciju nemačke flote. U nemačkom poslanstvu u Briselu je još 29. jula bio deponovan ultimatum Belgiji za prolaz nemačkih trupa kroz tu zemlju, koji je Moltke sastavio još 26. jula. Kada je car Vilhelm 1. avgusta povukao saglasnost za mobilizaciju trupa prema Francuskoj, general Moltke mu je objasnio da to nije moguće jer je mobilizacija već sprovedena, u tajnosti. Zvanično proglašenje mobilizacije u Nemačkoj 1. avgusta bio je samo pokušaj da se prikrije činjenica da je mobilizacija već sprovedena, i nemačka vojska je već tog dana zauzela strateške položaje u Luksemburgu, a 4. avgusta izvršila je invaziju Belgije.

SUTRA: Kupovanje američkih istoričara