FELJTON - CENZURA NEMAČKIH DRŽAVNIKA: Pitanje ratne krivice je imalo visok politički prioritet

Takođe, stručnoj publici treba skrenuti pažnju na istoričare i njihove radove koji su se u najskorije vreme bavili ovim pitanjem.

Da bi odgovorili na istupe i optužbe koje je u Rajhstagu 3. avgusta 1914. izrekao Karl Libkneht (Karl Liebknecht), ali i na javne istupe pojedinaca iz visokog društva, nemački državnici, posebno tadašnji ministar inostranih poslova Gotlib fon Jagov (Gottlieb von Jagow) - koji je svom pomoćniku Arturu Cimermanu (Arthur Zimmermann ) naložio da se pripremi jedna publikacija o predistoriji rata "za neizbežnu borbu mišljenja" - smatrali su da je neophodno u slučaju potrebe imati odgovarajuću zbirku pri ruci.

KAKO piše istoričarka Anika Mombauer, tokom prvih nedelja rata pitanje ratne krivice s pravom je imalo veoma visok politički prioritet. Ne samo da je trebalo ubediti narod da treba da se bori iz pravičnih razloga; trebalo je u to uveriti i neutralne zemlje, na prvom mestu SAD. Ta namera bila je očita iz jednog pasusa knjige "Istina o Nemačkoj - činjenice o ratu":

"Rat, koji je izazvala Rusija iz svoje prekomerne želje za osvetom, i koji podržavaju Engleska i Francuska, ima samo jedan motiv - zavist prema položaju Nemačke u privrednom životu i zavist prema njenom narodu koji se bori za mesto pod suncem. Lako se može zamisliti šta ti narodi osećaju dok posmatraju brz i uspešan napredak Nemačke i pitamo se da li ta ista osećanja jednog dana mogu biti uperena protiv mladog severnoameričkog džina."

JAGOV je jednom prijatelju priznao da ne može noću da spava zbog svih ratnih užasa i zbog toga što je Nemačka želela rat. U isto vreme, nemački kancelar, nasuprot kasnijim zataškavanjima, poverio se novinaru Teodoru Volfu (Theodor Wolf)) kako ga muči misao da Nemačka snosi deo odgovornosti za početak rata. U svetlu tih saznanja, još u avgustu 1914. godine Volf je u dnevniku zapisao: "Samo da se svi ti mrtvi ne podignu i ne upitaju: zašto?"297

Nemački kancelar Betman Holveg je 1917. godine prvi put javno rekao da je vodio preventivni rat "u izvesnom smislu". "Krivicu je prebacio vojnom vrhu koji ga je prinudio na takvu politiku." Kao i Jagov, patio je od griže savesti. U dnevniku grofa Keslera iz 1916. godine, gde be- leži razgovore sa Ferdinandom fon Štumom, rođakom di- rektora odseka u Ministarstvu spoljnih poslova, navodi: "Razgovarali smo o Betmanu. Štum je rekao da Betman zna da će jednog dana biti proglašen glavnim krivcem i oseća se kao žrtveno jagnje." Prema istim dnevničkim beleškama, Štum je smatrao da će Nemačka ući u istoriju kao krivac: "Mi smo ga izazvali kad smo podstakli Austriju da zarati (...) Mada bi na Betmanovom mestu svako postupio na isti način. Do rata bi svakako došlo, najkasnije za tri godine: Francuska i Rusija bi zdrobile Nemačku. Dakle, Betman je ispravno postupio, ali to ga neće osloboditi krivice za rat." Ovaj izvor je otkrio još Fric Fišer, ali ga citi- raju i Gerd Krumajh (G. Krumeich) i Minkler (Herfried Munkler).

ISTORIČAR Holger Hervig (Holger N. Herwig), koji je pisao o samocenzuri među nemačkim državnicima, primetio je da je "Klio (božica istorije) u stvari izneverena u Nemačkoj još početkom 1914. godine".

Nemački ambasador u Velikoj Britaniji, knez Lihnovski (K. M. F. Lichnowsky), bio je do poslednjeg trenutka pobornik mira, a potom kritičar zataškavanja i pisac referata i javnih tekstova u kojima je obelodanjivao želju za ratom koja se nije htela suzbiti:

"Ohrabrujući grofa Berhtolda da napadne Srbiju, iako smo svi znali da u tome Nemačka nema interesa (tako je on mislio - prim. M. B.) i da postoji opasnost od svetskog rata... Tokom perioda između 2. i 30. jula 1914. godine, kada je Sazonov odlučno izjavio da ne može tolerisati napad na Srbiju, mi smo odbili britanski predlog da posreduje, iako je Srbija pod pritiskom Rusije i Britanije, prihvatila gotovo ceo ultimatum i lako se mogla postići saglasnost o dvama spornim pitanjima."

NEMAČKI predstavnici na Konferenciji mira u načelu su 22. juna 1919. prihvatili ugovor, osim čl. 231, o krivici za rat, i tražili ponovnu diskusiju. Klemanso je odbio i saveznici su zapretili nastavkom operacija. Pod tim uslovima Nemačka je pristala. To je odmah interpretirano kao "nečuvena nepravda". Od tog trenutka pa nadalje počela je politička borba za reviziju, u koju su, sa svesnom namerom, bili uključeni istorijska nauka i nemački profesori. U javnosti je postojao gotovo potpun konsenzus, uprkos svim ostalim razlikama.

Krajem rata, unutar revolucionarne vlade u Nemačkoj bila je otvorena debata i inicirano istraživanje problema krivice za rat. Bilo je odlučeno da se štampaju sva dokumenta jasno vezana za izbijanje rata. Inicijativa je potekla od bavarskog premijera Kurta Ajznera (Kurt Eisner) koji je minhenskim novinama sam već dao pisma bavarskog poslanika iz Berlina (jul 1914), a iz kojih se videlo kako je mala grupa, uz sadejstvo elita, orkestrirala započinjanje rata.

VLADA je za taj posao, 9. decembra, odredila dr Karla Kauckog. Čim je krenuo sa radom, on se susreo sa opstrukcijom, iz straha odgovornih da će utisak po Nemačku biti nepovoljan. Kako je Kaucki svoj rad ipak privodio kraju, u martu 1919. nove strukture su mu zabranile ulazak u Arhiv i tražile da vrati sva strogo poverljiva dokumenta koja je posedovao. Krenulo je opstruiranje i odlaganje objavljivanja. Stare strukture su se dobro organizovale i preuzele pripremu platforme za Mirovnu konferenciju po pitanju krivice za rat. Tek kasnije, posle konferencije, Kaucki je objavio svoju zbirku. U objašnjenju je naveo: "Politika Centralnih sila godinama pre rata bila je takva, da se svetski mir nije održavao pomoću njih, već samo još uprkos njima."

Još jednom je važno naglasiti da je upravo u toku Konferencije mira nemačka vlada zabranila objavljivanje dokumenata iz vremena Julske krize, jer postojećem zbirkom dokumenata nije moglo da se dokaže da je svetski rat mogao da se spreči.

PRVA ŽRTVA REVIZIJE

PROFESOR prava Herman Kantorovič, kome je Istražni odbor Rajhstaga za utvrđivanje uzroka rata dao u zadatak (1923) da izradi međunarodnopravnu ekspertizu o politici nemačke vlade u leto 1914. godine, radio je na izvornoj građi po modelu sudskog procesa, a posao je završio 1927. godine. I njegov zaključak sveo se na tvrdnju da Austrougarska snosi glavnu odgovornost, da Nemačka ima veliku odgovornost, dok je na Rusiji ograničena odgovornost. Njegova ekspertiza nestala je u tajnoj arhivi Ministarstva spoljnih poslova. Oni nisu bili zadovoljni njegovim nalazom i politički razlog (revizija) odneo je prevagu. Kantorovič je potom svuda u Nemačkoj bio opstruiran i njegova akademska karijera je uništena. Na kraju je bio prisiljen da emigrira.

SUTRA: "PRANjE" NEMAČKIH DOKUMENATA