FELJTON - BEČ FALSIFIKUJE DOKUMENTA: Izmišljotina da je Žorž Klemanso tražio Apisovu smrt
POTVRDU za svoje tvrdnje dr Vojislav Jovanović Marambo, da je Miloš Bogićević objavljivao dobijena falsifikovana dokumenta, našao je posle Drugog svetskog rata, kada je došao u posed prepiske dr Bitnera, direktora austrijskog arhiva, sa generalom Kislingom, direktorom bečkog vojnog arhiva.
Foto Arhiva
Iz jednog pisma (6. februara 1942), u kojem dvojica Austrijanaca komentarišu neka dokumenta, doslovno se kaže: "Ova dokumenta očevidno nisu identična sa dokumentima zaplenjenim u novembru 1915. u manastiru Ljubostinji kod Trstenika, u gornjoj dolini Morave, i koja su najvećim delom odštampana kod M. Bogićevića".
U promenjenim okolnostima, u vreme Hitlerovog Rajha, Bogićevićeve usluge kao da više nisu bile potrebne. On je izvršio samoubistvo 1938, a nemačko Ministarstvo spoljnih poslova odmah se pobrinulo da njegovi privatni papiri budu pokupljeni, smatrajući da bi mnoga dokumenta koja su bila u njegovom posedu mogla biti za njih kompromitujuća. Na traženje Rajhs arhiva u Beču 21. maja 1943, jedan manji deo njegovih hartija prosleđen im je iz Berlina. Bilo je to vreme kada se u Beču ponovo spremala nova "Plava knjiga".
Direktor arhiva, dr Bitner, žalio se svom saradniku Ibersbergeru: "Da je Bogićević još u životu, taj bi nam mogao pomoći. Ipak je trebalo da on još nekoliko godina sačeka sa samoubistvom."
ZA MILOŠA Crnjanskog, atašea za štampu Kraljevine SHS u Berlinu, dr Miloš Bogićević bio je "agent Nemaca". On je cenio "da je nemačka diplomatija, i štampa, činila sve što je mogla da odgovornost za rat, zbaci sa svojih pleća i krivicu za rat prebaci na Srbiju. To jest ceo srpski narod". Ona je u tome, pored hrvatske emigracije, imala i Bogićevićevu pomoć. Svestan koliko je Srbija propatila i šta je dala za pobedu i oslobođenje, nije mogao da shvati indolentan odnos Kraljevine, a posebno poslanika Živojina Balugdžića.
Crnjanski se prvi put susreo sa pogledima koji su pre vodili računa o unutrašnjopolitičkim razmiricama (sujetama, mržnjama) nego o državnom interesu. "Ono što me zaprepastilo", piše Crnjanski, "bile su Bogićevićeve knjige o odgovornosti za rat, za koji je krivio Srbiju... To je bilo najgore što je o krivici za rat rečeno. Balugdžić se mom zaprepaštenju smejao. Veli, sve bi bilo Bogićeviću oprošteno, mogao bi i da se vrati u Srbiju, samo da TO nije štampao. Za ono ranije, smatralo bi se, kaže, da je čovek otišao, zbog Pašića, u opoziciju, pa je malo prekardašio, ali to, što sada radi u Berlinu, u korist Nemaca, prešlo je meru. Godinama je, kaže sklanjao dokumenta i diplomatsku poštu, pa sad ima adute 'protiv kralja', a to ne valja".
Bogićević "opasan protivnik"
O ŠTETNOM radu dr Miloša Bogićevića pisao je odmah posle rata Siton Votson. Za njega on je bio čovek odrastao i školovan u inostranstvu, anacionalan, ali bolesno sujetan i neostvarenih visokih ambicija. Međutim, kada su izašle tri Bogićevićeve knjige o spoljnoj politici, zavele su i priređivača britanske diplomatske građe o predistoriji Svetskog rata, profesora Dž. P. Guča. On je zapisao: "Proučavalac istorije pozdraviće ovo spasavanje stotina važnih dokumenata iz tame jednog slabo poznatog jezika." Jednako ga je kasnije uvažavao i Fridrih Virtle, koji je pisao da je Bogićević bio "opasan protivnik" Aleksandra i Pašića - i u "arhivskom hladnom ratu" koji se ticao ubistva Franca Ferdinanda, Solunskog procesa i krivice Srbije za Prvi svetski rat, Bogićević je izazvao pažnju u svetu. Virtle drži da su svih 417 dokumenata koje je Bogićević objavio autentični.
MNOGO toga je Crnjanskog dovodilo da zaprepašćenosti. Na primer, Balugdžić se uopšte nije pitao da li su dokumenta falsifikovana ili "doterana". On je obaveštavao svog atašea da su Bogićeviću dokumenta davali Nemci, a verovatno i austrijsko ministarstvo spoljnih poslova. Balugdžić je više brinuo o tome kako neke stvari mogu loše da utiču na domaće prilike nego o odjecima sa strane. Smatrao je da za to "mi imamo" Sitona Votsona.
Austrougarski nostalgičari nisu bili tako nemarni. U želji da dokažu da je Austrougarska bila u pravu, Solunski proces su upravo interpretirali kao potvrdu austrougarskih sumnji u umešanost države. Fridrih Virtle ga je tumačio kao ispunjenje austrougarskih zahteva iz ultimatuma 23. jula 1914. godine. On je dovodio u vezu organizovanje procesa sa pregovorima o separatnom miru između Austrougarske i Saveznika. Prema ovoj konstrukciji, Srpska vlada je bila upućena u pregovore.
"DOPRINOS" Srba rađanju kontroverzi kojima su se služili revizionisti nekada, ali i danas, vezan je uz legende koje su se plele oko Solunskog procesa. Solunski proces je, prema danas dostupnim izvorima, pripreman i započet kao "srpska unutrašnja stvar", krajem leta i u jesen 1916. godine. Kada je vlada odbila predlog da se uvedu preki sudovi za oficire i time omogući regentu i njegovom novom vojnom okruženju ("Bela ruka") da po kratkom postupku likvidira protivnike, prešlo se na drugu taktiku. Redovni vojni sudovi popunjeni su protivnicima Apisa i drugova, a potom je sledila "dojava o pripremi pobune" u vojsci dvojice činovnika Ministarstva unutrašnjih poslova, Ljubomira Jovanovića Patka.
Posle hapšenja u decembru 1916, i istrage, došlo se na ideju da protivnike optuže da su pripadali prevratničkoj organizaciji. No, kako je bilo teško dokazati da je organizacija osnovana tek na frontu, a još teže sakriti da su za nju znali i regent i drugi, još od vremena njenog osnivanja (1911), nakon nekoliko meseci prešlo se na optužbu da je u leto 1916. izvršen pokušaj atentata na regenta. Pripremljeni svedoci obeležili su Radeta Malobabića, koga je, po organizatorima procesa, lako bilo povezati sa Apisom. Suočen sa mogućnošću da njegovi obaveštajci i patriote budu osuđeni na smrt kao austrijski agenti, Apis piše već pomenuti raport u kojem tvrdi da je on organizator atentata, a Malobabić njegov glavni organizator.
BILO je to početkom aprila 1917, a krajem istog meseca on izjavljuje da ne želi da se njegov raport raspravlja pred sudom. Na kraju, on i drugovi osuđeni su na smrt, kao pripadnici prevratničke organizacije i organizatori atentata na Vrhovnog komandanta.
No, kako je nastala legenda o tome da je srpska vlada ovim procesom htela da se unapred pripremi za separatne mirovne pregovore sa Austrougarskom 1917. i, šta- više, da je francuski predsednik Klemanso izričito tražio glave streljanih?
Recimo odmah da je Žorž Klemanso postao predsednik vlade tek u novembru 1917. i da je u vreme pomenutih događaja 1916/1917. bio tek narodni poslanik. U isto vreme, britanski Forin ofis ulagao je službene zahteve da se osuđeni ne streljaju. Kada se pregledaju sačuvana diplomatska građa i dnevnici srpskih poslanika, ispostavlja se da njihova vlada nije znala za pregovore preko Siksta Burbonskog, 1917. godine. Bila je upućena u neke druge mirovne predloge i ponude, ali su je njeni saveznici uvek ubeđivali da će odgovoriti na njih nastavkom rata. Vlada je više strahovala od separatnog mira Saveznika sa Bugarskom, na primer. Za pregovore koji su se kasnije interpretirali kao pozadina Solunskog procesa srpska vlada je saznala u proleće 1918, kada ih je u francuskom parlamentu obelodanio Žorž Klemanso.
SUTRA: ZAŠTO APIS NIJE POMILOVAN