FELJTON - APIS PREUZIMA ODGOVORNOST: Diplomate Engleske i Belgije su podržale atentat

"Tek 15. juna (po novom kalendaru - prim. M. B.) sazvao je Dimitrijević sednicu Glavnog odbora organizacije "Ujedinjenje ili smrt", i saopštio da ubiju prestolonaslednika Ferdinanda, i naveo je razloge koji su ga rukovodili da to učini. Kao najvažniji razlog navodio je fakt da prestolonaslednik Ferdinand hoće da izazove rat, i da će njegovim uklanjanjem rat biti sprečen. Gotovo svi članovi Odbora ustali su protiv izvršenja ove namere i povodom toga otvorila se duga i veoma živa debata. Naposletku na navaljivanje drugova, Dimitrijević pristane da opozove sve i da javi u Sarajevo da se atentat ne izvrši. Izgleda da je on u tome pravcu nešto i pokušao, ali ili je već bilo dockan, ili ga atentatori u Sarajevu nisu hteli poslušati. Stvari su pošle svojim sudbonosnim tokom."

Kasnije Apisovo "priznanje" kako je on organizovao atentat u Sarajevu bilo je posebno motivisano i nosi, u istoriografiji uočene, kontradiktornosti i nelogičnosti. On je to svedočenje ostavio u pisanoj formi i ono je bilo dato Vojnom sudu za oficire u Solunu. I tu se, bez obzira na izvršioce i organizatore, pominje motiv atentata koji je identičan kao u gornjim navodima - ukloniti Ferdinanda kao predstavnika ratne struje.

APIS je u raportu svu odgovornost preuzeo na sebe, želeći da spreči osudu Radeta Malobabića i Muhameda Mehmedbašića, svojih obaveštajca koji su radili na teritoriji Bosne. Za Radeta su srpske vlasti 1914. sumnjale da je austrougarski špijun, kao što je prethodno i rečeno, i uhapsile su ga odmah u junu iste godine. Oslobođen je prilikom povlačenja 1915. i od tada se nalazio pod Apisovom zaštitom. U tom pisanom svedočenju Apis se dotiče saradnje i sa ruskim vojnim atašeom u Beogradu, Artamonovom. Decidirano se kaže da je ta saradnja bila isključivo u funkciji obaveštajnog rada i međusobne pomoći, a ne po pitanju organizovanja atentata. Apis je napisao: "Osećajući da se Austrija sprema za rat sa nami mislio sam, da će nestankom prestolonaslednika austrijskog Ferdinanda vojnička stranka i struja, kojoj je on na čelu bio, izgubiti svoju jačinu i da će na taj način ratna opasnost biti od Srbije otklonjena ili će bar za nešto biti odložena, te sam zbog toga angažovao Malobabića da prilikom zakazanog dolaska Ferdinandovog u Sarajevo organizuje atentat na njega."

SRPSKO strahovanje od Franca Ferdinanda i njegovih onovremenih namera nije bilo usamljena pojava. Ovo je svakako prilika da ponovo skrenemo pažnju na jedan poodavno objavljeni dokument iz francuskog diplomatskog arhiva - o postojanju istih ideja u javnosti onog doba, tačnije početkom 1913. godine. Pariski list "Pari Midi" (Paris - Midi) objavio je 1. i 2. januara 1913. godine članke Morisa Valeta (Maurice de Walette), koji je, praveći aluziju na opasnost koja evropskom miru preti od izvesnih sila, bez ustezanja prozvao upravo najistaknutiju od njih, rečima: "Da li anarhista koji bi ubio austrijskog nadvojvodu-naslednika ne bi svet poštedeo reka krvi i suza?"

Ovaj nedvosmislen stav i možda nameran podstrek izazvao je uzbuđenje u austrougarskoj ambasadi i bio ocenjen u Beču kao podsticaj na ubistvo. U Ke d'Orseju to je odmah primećeno, pa je usledila poluzvanična intervencija kod Valeta i on je 3. januara objavio jedan umirujući članak. Međutim, ta izjava nije se učinila dovoljnom austrougarskoj vladi, koja je svom ambasadoru u Parizu naložila da list "Pari Midi" podvrgne sudskom gonjenju. U cilju smirivanja međunarodnog incidenta, tadašnji premijer i ministar inostranih poslova Poenkare obratio se ministru pravde s molbom da protiv lista naredi pokretanje sudske istrage.

SRPSKI poslanik u Parizu dr Milenko Vesnić, u podužem izveštaju od 21. juna / 4. jula, pored izveštaja o dužem razgovoru koji je 18. juna / 1. jula imao sa ministrom Vivijanijem, navodi:

"Povodom ovog nesrećnog događaja zaprepašćenje je u prvom trenutku bilo vrlo jako. Ono se međutim ubrzo počelo stišavati, naročito od kad se hladnije počelo suditi o tome kakvu je opasnost za evropski mir predstavljao poginuli nadvojvoda. Što se više udaljavamo od samog događaja, tim većma u ovamošnjim krugovima preovlađuje uverenje da je isčeznuće nadvojvode Franca Ferdinanda s evropske pozornice događaj koji se ima smatrati povoljan za evropski mir, i u ovom pogledu je držanje engleske štampe, naročito Times-ovo bilo od velike koristi."

OTPRAVNIK poslova Srbije u Carigradu, Đorđević, posle atentata je izveštavao Beograd da je prethodnih dana posetio ambasadore i poslanike Italije, Francuske, Engleske, Rusije, Rumunije, Belgije i Španije. Pored diplomatskih izraza žaljenja zbog tragične nadvojvodine smrti, koje notira, on primećuje da se kod svih osećalo "olakšanje, poboljšanje političke situacije u Evropi, jer su svi u njemu gledali ratobornog čoveka, koji bi bio u stanju da za jedan kapric Austrije izazove evropski rat. Na nekoliko dana pred smrt Franca Ferdinanda, engleski ambasador ser Malet rekao mi je o njemu: "Taj čovek, zatucani klerikalac, koji ništa ne razume u evropskoj politici, prava je opasnost za svetski mir". Belgijski poslanik baron Monšer, bez okolišanja, sasvim iskreno rekao mi je: "Žalim što je poginuo na tako užasan način, ali, među nama budi rečeno, sa gledišta evropskih interesa bolje je što ga je nestalo"." Na ove stavove britanskih diplomata podseća i britanski istoričar Mark Kornvol i dodaje da su Ferdinandovu smrt u Italiji i Francuskoj doživeli kao olakšanje.

Diplomatama je očito promaklo da su postojale one snage koje su samo čekale povod za rat i da im je atentat u Sarajevu to i pružio.

FRANCUZI INSPIRIŠU ATENTAT

ODMAH posle atentata, glavni francuski listovi, "Peti žurnal", "Peti Parizjen", "Matan" i "Žurnal" nisu diskutovali o Ferdinandovom karakteru niti su uviđali da bi ovo ubistvo moglo biti opasno po mir. Čak i Omlibr, blizak Klemansou (George Clamaceau), samo notira zloupotrebu ubistva u Austro-Ugarskoj, neopravdano, protiv Srbije i Srba u celini, te raspaljivanje javnog mnjenja u tom pravcu. Međutim, "Imanite" i "La Bataj sindikalist" nastavili su sa ocenama da je ubijeni nadvojvoda bio protagonista agresivne i ratoborne politike i da je predstavljao opasnost po mir u Evropi. Prema poslednjem, "čovek šef vojne stranke, čovek jezuita... nada reakcionarnih austrougarskih krugova, onaj koji je podržavao represivne mere protiv slovenske manjine, platio je životom mržnju koju je sam izazvao.

SUTRA: NEMAČKI CAR HUŠKA NADVOJVODU