FELJTON - STRAH BEČKIH VLASTI OD ĐAKA: Okupaciona vlast bila je menjanjala etničke sliku Bosne

Izuzev nekoliko istoričara (npr. Žan Žak Beker), retko se pominje, a najčešće prećutkuje, činjenica da je pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis opozvao atentat, odnosno da je poručio da se "deci" koju su "pustili da idu i nešto pokušaju" naredi da odustanu zbog mogućih posledica po Srbiju, da je to bio većinski stav preživelih članova Vrhovne uprave i da je za to određen bivši komita Šarac.

Južnoslovenski omladinski pokreti se zaobilaze ili prećutkuju, a posebno je primetno da se ni Mlada Bosna, ni Jugoslovenska omladina ne stavljaju u onovremeni kontekst omladinskih pokreta (Mlada Češka, Mlada Italija, Mlada Hrvatska, Mlada Dalmacija i sl.). Stidljivo se pominje da su balkanski ratovi imali širok odjek ne samo među srpskim svetom u Austrougarskoj već i među drugim slovenskim narodima. Ovakvi pristupi pre su eho "brzih", instant istorija, koje su pratile jugoslovensku krizu i rat i novo razumevanje globalizacije, nego odraz mnogo kompleksnije istorije Balkana i Južnih Slovena.

NA DOKAZIVANjE da je promena u Srbiji nastupila pre 1903. godine ne treba trošiti previše reči. Po odlasku kralja Milana, kralj Aleksandar i njegove koalicione vlade nisu više dosledno na proaustrijskom kursu, a njegova ženidba Dragom Mašin i okretanje Rusiji definitivno su ga je odvojili od Monarhije. Nikola Pašić je kasnije samo nastavio politiku pomaganja bosanskih Srba, koju je započeo Aleksandar Obrenović. Saradnja Srba i Muslimana izvođena je po intencijama srpske vlade. Takav sporazum je 1902. postignut u Slavonskom Brodu. Istaknuti srpski političar u Bosni, Gligorije Jeftanović, od srpske vlade je dobio 92.000 franaka. Kralj Aleksandar je smatrao da mora pomagati, u protivnom bi značilo "da se Srbija odriče svoje vere i svojih istorijskih ideala", kako je početkom marta 1901. godine rekao ruskom poslaniku u Beogradu. Tada je zatražio da se Rusija poveže sa Jeftanovićem i pomaže ga.

Politička korektnost posle 1903. uticala je na to da se pripreme za oslobodilačku misiju i promena strateškog kursa ne primete u dovoljnoj meri. Obrenovićevci su postali sinonim za ljude starog režima, bez zasluga. Trebalo je promovisati nove (a u suštini stare). Tek poslednjih decenija među srpskim istoričarima više pažnje posvećeno je namerama dinastije Obrenović da zemlju pripremi za misiju oslobađanja braće, prvenstveno na jugu, a kulturno u svim delovima gde su Srbi živeli. Vojne reforme kralja Milana, te nabavka naoružanja iz Francuske u vreme Aleksandra I, ponovo su dobile na pažnji. Skorija istraživanja ukazala su na Aleksandrov neuspeh da početkom veka nabavi najmoderniju, poljsku brzometnu artiljeriju u Francuskoj. Ukazano je i na to da su ratni planovi u Generalštabu imali samo jednu svrhu - napred ka jugu.

IAKO je Vladimir Dedijer u svom delu "Sarajevo 1914." detaljno izveo rekonstrukciju lokalnih aspekata nečeg što je u to vreme preplavilo Monarhiju - oživljavanja tirano- ubistva kao forme delovanja - upravo ovi delovi njegove, u svetu veoma prisutne, monografije kao da se previđaju. Takođe, na osnovu brojne literature rekonstruisao je sve onovremene idejne, pa i literarne, uticaje na mladobosance i jugoslovenske omladince. Dedijer nije mimoišao ni kosovsku legendu ubistva tiranina, osvajača i samožrtvovanje (Obilićevo i Lazarevo).

Koliko je dugačak spisak ondašnjih atentata i atentatora na kraljeve, careve, guvernere, banove, komesare, poglavare gradova, generale - čitalac može da vidi u istoj knjizi. Tu su popisani atentati i pre onog čuvenog Đuljelma Oberdana (Guglielmo Oberdan ) na cara Franca Jozefa, u Trstu 1882, koji je posle neuspelog pokušaja osuđen na smrt, preko atentata Ukrajinca Miroslava Sičinskog na namesnika Galicije, grofa Potockog, atentata na guvernera Rijeke, grofa Stefana Vikenberga, 3. oktobra 1913. godine. U Italiji je ustoličen i dugo je trajao kult Oberdana, koji se borio za vraćanje istočnih delova Jadrana Italiji. Danas posvuda postoje ulice ili trgovi sa njegovim imenom, a ime mu se slavi povodom godišnjica pripajanja Trsta Italiji.

ISTORIČAR Milorad Ekmečić u svom kapitalnom delu "Stvaranje Jugoslavije" takođe je veoma precizno, uz obilje izvora i literature, komentarisao ovu pojavu - "pokret omladine" ili "fenomen omladine". On piše o "strahu od đaka" kod austrougarskih vlasti. Kao i Dedijer, i Ekmečić smešta taj pokret u onovremeni kontekst. Možemo reći da je objašnjenje političkih trendova izvedeno iz dobro proučenih društvenih i socijalnih okolnosti.

Ekmečić podseća na dve stvari. Prvo, na to da je Mlada Bosna u istorijskom smislu bila demokratski pokret za oslobođenje Jugoslovena oko srpske postojeće države, te da su ta deca sanjala o demokratskom socijalizmu. Drugo, u njihovim očima Austrougarska nije poštovala svoj mandat privremene okupacione sile, već ga je zloupotrebila da trajno ostane u pokrajini i da joj to bude odskočna daska za dalji skok ka Solunu. Okupaciona vlast bila je protagonista menjanja etničke strukture naseljavanjem stranaca, prvenstveno rimokatolika. Do 1914. useljeno ih je oko 230.000, a u periodu od 1879. do 1912. godine iselilo se 130.000 muslimana i 30.000-40.000 pravoslavnih. Posebno su gradovi dobili izgled "tuđinskih" mesta. Mladi su to doživljavali kao pritisak germanizacije. Kalajev režim, koji je propao pre stvaranja Mlade Bosne, negirao je posebnosti u pokušaju da stvori nadnaciju - "bošnjačku". Vlast je ostavila okamenjene feudalne odnose i nije rešila bazično socijalno-ekonomsko pitanje. Bez svega toga ne može se shvatiti pokret Mlade Bosne.

SUTRA: Probuđena nada za oslobođenjem