FELJTON - APIS OBAVESTIO BEČ O ATENTATU: I šef zagrebačke policije je 20. juna javio za atentat

Pašić je, u skladu sa postojećim izvorima, bio "potpuno u mraku šta se događa", piše Zametica i pita se ko je onda preko Jovanovića obavestio Beč, odnosno da li je to ipak samo procena Jovanovića i njegova lična aktivnost. On postavlja i pitanje da li je tačna Flandrakova (Paul Flandrak) tvrdnja (Neues Wiener Journal, 1925) da njegov šef Bilinski posle Jovanovićevog upozorenja nije ništa preduzeo. Bilinski jeste preduzeo neke korake između prvog i drugog susreta sa Jovanovićem, jer ga je u drugom informisao da se u povodu posete neće ništa menjati, piše Zametica.

Poverljivi čovek Bilinskoga, Božo Čerović, svedočio je 1929. da je zadatak Bilinskog u stvari bio da održava veze sa Jovanovićem, po zahtevu Berhtolda i sa znanjem cara. Naknadno, i Flandrak je svedočio da je Bilinski poslao pismo Berhtoldu. Glez Horstenau (Edmund Glaise von Horstenau) ustvrdiće 1924. da Bilinski nije poslao pismo Berhtoldu već direktno caru. Zametica piše da je Balhausplac 1. jula 1914. demantovao da je bilo srpskog upozorenja. Postavlja se onda pitanje ko je dostavio protivrečne (tačne) informacije o tome bečkoj i budimpeštanskoj štampi, kako bi posredno bilo sugerisano da je srpska vlada znala za pripremu atentata.

NOVA pretpostavka, koju Zametica izlaže kao odgovor na ključno pitanje - da li je Jovanović, uprkos insistiranju da je radio na svoju ruku, dobio signal iz Beograda? - nudi kao odgovor da je to bio Dragutin Dimitrijević Apis. To je bio još jedan od Apisovih načina da spreči atentat. Prvi kanal bilo je slanje Šarca mladobosancima sa porukom da odustanu, i poruka Tankosiću da povuče "lavove". Dakle, Zametica sugeriše da je, po saznanju da su atentatori prešli, poslao vozom poverljivu osobu Jovanoviću u Beč, sa porukom da postoji opasnost po nadvojvodin život. Jovanovićevi odnosi sa Pašićem bili su zategnuti. Ima više indicija da je pristupio udruženju "Ujedinjenje ili smrt" i da ga je upravo "Crna ruka" preporučivala za ministra inostranih poslova posle političke promene koja se u junu očekivala. Jovanović je još kao generalni sekretar ministarstva pohvalno govorio o "Crnoj ruci" pred stranim predstavnicima, kada su ga o tome pitali.

Ali, ako austrougarska vlada nije ozbiljno shvatila Jovanovićevu opomenu da je za nadvojvodu opasno da u takvoj situaciji putuje u Bosnu, zašto nije ozbiljno shvatila poruku dr Josipa Sunarića, potpredsednika bosanskog sabora, koji se, iz bezbednosnih razloga, energično protivio vojvodinom putu. Tu poruku je Sunarić poslao preko grofa Augustinijusa Galena, koji je pre posete tajno bio u Bosni, da izvidi situaciju.

MAJOR Broš (Alexander Brosch Edler von Aarenau) iz vojne kancelarije bio je istog mišljenja - da ne treba ići. Dr Sunarić je poslao telegram Bilinskom, upozoravajući na opasnost na koju nadvojvoda i njegova žena u Sarajevu mogu naići. Zbog toga je vojvotkinja od Hoenberga javno prekorila Sunarića. I Bilinski je kasnije potvrdio da su stizala upozorenja, pa čak i iz Berlina. Načelnik Zemaljske vlade Tošo Zurunič pisao je posle rata da je uoči posete primao upozorenja sa mnogih strana i da je sve te dostave uputio u Beč, kao i vojnom odboru za doček nadvojvode u Sarajevu. August Urbanski fon Ostrimjec (August Urbanski von Ostrymiecz ), šef Obaveštajnog odeljenja austrijskog generalštaba, pisao je da je nadvojvodinu posetu trebalo bezuslovno odložiti jer je njegovo odeljenje dobilo podatke da je vest o Ferdinandovoj poseti "izazvala eksploziju ogorčenja u Srbiji". Da li je ovo možda saznanje dobijeno naknadno, na osnovu poharane srpske diplomatske građe? Upravo bi se deo pod navodnicima poklapao sa Jovanovićevim telegramom Pašiću 4. jula. Druga pretpostavka je da je Jovanović baš tim rečima i sugerisao austrougarskim vlastima na postojanje potencijalne opasnosti.

MAĐARSKE novine "Ešt" (Az Est) 3. jula 1914. su objavile vest da je "Jovo Grečar saopštio bosanskoj policiji još 20. juna da se sprema srpska zavera".

Nedavno su među arhivskim dokumentima koja su Srbiji vraćena iz Austrije, otkrivena dokumenta iz kojih se vidi da je 17. juna austrougarski informator (Gliša) iz Zemuna pismom obavestio zagrebačku policiju o atentatorima koji su prešli. Pismo je stiglo 20. juna i sačinjena je službena beleška za prosleđivanje. Ovaj izvor možda pojašnjava navod Jovana M. Jovanovića iz 1925. da je šef tajne policije iz Zagreba nedelju dana pred Vidovdan (28. jun - M. B.) obavestio svoje pretpostavljene da se sprema atentat na Franca Ferdinanda.

U OBJAVLjENOJ austrijskoj diplomatskoj i vojnoj građi posle 1918, na jednom mestu je navedeno da je dr Ludvig Bitner (Ludwig Bittner), u početku rada na selektovanju i objavljivanju službene građe, alarmirao kancelara da su, prema registru, pokradena dokumenta Bosanskog odeljenja bivšeg Ministarstva finansija, "koja su mogla pokazati da je srpski poslanik u Beču upozorio Dvor pre puta u Sarajevo".

Da li je uopšte i bilo potrebno neko upozorenje da je za nadvojvodu Ferdinanda nesigurno da se baš na Vidovdan nađe u Sarajevu, i to posle manevara koji su nosili neskrivenu poruku? Istoričar Milorad Ekmečić podsetio je nedavno čitaoce na jednu lucidnu opasku britanskog istoričara Alana Dž. Tejlora (A. J. P. Taylor), iznetu u njegovoj knjizi o borbi za prevlast u Evropi 1848-1918, u kojoj kaže "da bi se isto desilo kad bi engleski kralj odlučio da poseti Dablin u Irskoj na irski nacionalni praznik Svetog Patrika".

SUGERIŠU NAM RAZLIČITI AUTORI

DANAS nije retkost da u pokušajima objašnjenja srpske uloge ili uloge službene Srbije u otpočinjanju Prvog svetskog rata različiti autori pokušavaju da sugerišu neke stvari. Prvo, da su sve do 1903. godine, do puča u Beogradu, odnosi Austrougarske sa Srbijom bili dobri, kooperativni i da je Srbija u preraspodeli moći velikih sila bila austrougarski klijent. Promena dinastije i uloga "krvavih" zaverenika sve je pokvarila. Agresivni nacionalizam krenuo je preko granica Srbije i doveo u pitanje ne samo opstanak Turske na Balkanu već i Austrougarske. Uopšte, "nacionalizam" (podrazumeva se šovinistički i verski netolerantan) nije dozvolio da se položaj ljudi (ljudska prava) mirno nadograđuje i da se sprovedu ekonomsko unapređenje i modernizacija. Istoričarka Margaret Makmilan (Margaret MacMillan), na primer, u jednom intervjuu kaže "da su oni (mladobosanci - prim. M. B.) fanatici, nesposobni za bilo kakav kompromis... kao liberal, smatram da nasilje i terorizam ne mogu da reše probleme". Kako bi se ova istorična izjava uklopila u priču o nacionalnooslobodilačkim revolucijama iz XIX veka ili o antikolonijalnim oslobodilačkim borbama?

SUTRA: STRAH BEČKIH VLASTI OD ĐAKA