FELJTON - KLJUČ ZA RAZJAŠNJENJE ATENTATA: Pašić je 24. juna raspustio Skupštinu i raspisao izbore

Bogdanović navodi da nikada nisu izneseni pravi dokazi o tome kako su pištolji dati atentatorima zaista nabavljeni. U fabrici u Herstalu kod Liježa godinama je važila zabrana davanja na uvid evidencije prodatih primeraka u periodu 1913-1914. godine. To je trajalo sve dok Ana fon Hoenberg, naslednica zamka Artšteten, upravo onog u kojem počivaju Ferdinand i Sofija, nije preko svojih veza došla do podataka. - Na marginama dokumenta, ispisano rukom, stajalo je da su četiri "brauninga" M1910 od 9 mm poslata 1913. u predstavništvo firme u Beogradu, koje je držao avanturista Šarl Duse (Charles Douss), instruktor mačevanja na Vojnoj akademiji. Pred atentat ih je kupio kapetan Vojislav Tankosić, član "Crne ruke".

Srpska obaveštajna služba, odnosno Apis, nabavljali su oružje "nagan" od Dragomira Zdravkovića. Bogdanović je pojasnio da su bombe bile stariji model, iz 1896, pa im je trebalo jedanaest sekundi da detoniraju, što je omelo Čabrinovića. Koreni priče o kupcu "brauninga" nalaze se u kazivanjima komite i kasnijeg političara Dragiše Stojadinovića, čoveka od poverenja majora Vojislava Tankosića.

NEDAVNO obelodanjeni izvori Kominterne ukazuju da je šest bombi dao bivši komita Sima (Đure) Miljuš. On je 1909. godine pobegao iz Bosne u Srbiju, kako bi završio gimnaziju, a potom je bio dobrovoljac, komita u balkanskim ratovima. Iz ratova je, kao ranjen i zaslužan, na svoju službu učitelja u istočnoj Srbiji poneo pušku i bombe kao nagradu. U Beogradu, gde je došao da polaže ispite, 1914. sreo je svoje prijatelje iz ilegalne organizacije "Omladina", iz koje je izašao i Princip. Za njih je on, kako kaže, predstavljao heroja: "Ja sam znao da se ti ljudi spremaju za borbu. O celoj pripremi atentata u Sarajevu ja sam znao." I nastavlja: "Svoje bombe, koje sam dobio, dao sam učesniku atentata Čabrinoviću, a drugom učesniku atentata Grabežu dao sam svoj sopstveni novac." Nakon što su atentatori prešli u Bosnu, prešao je i Miljuš, ali su ga vlasti kao sumnjivog uhapsile. Međutim, protiv njega nisu imale dokaza.

U svom izjašnjavanju, Apis je svojim nadređenima, a time i vladi, uskratio pojedinosti o tome kako je majoru Vojislavu Tankosiću olako dao dozvolu da "pusti" decu da "nešto pokušaju", te da je upravo u toku bila akcija da se sve to opozove.

PAŠIĆ nije bio zadovoljan Dimitrijevićevim raportom od 21. juna, pa je od ministra vojnog tražio da otvori istragu. Dušan Stefanović je pozvao pukovnika Stanka Cvetkovića, načelnika sudstva Ministarstva vojnog, i predao mu navedeno izjašnjenje pukovnika Apisa i Tucakovićev izveštaj Protiću, te naredio da ode u civilu i obavi istragu u Šapcu i Loznici.

Ako se prime kao autentična ona dokumenta koja su austrougarske vlasti zaplenile 1914. i priložile za potrebe sudskog procesa atentatorima, u jednom od njih nedvosmisleno stoji da su vojne vlasti i njihovi organi na granici po "višem naređenju" bili pod neprekidnom paskom lokalnih civilnih vlasti. Komandir čete Jovan Prvanović uputio je 27. juna 1914. pritužbu, Pov. br. 17, komandantu V odseka granične trupe: "U poslednje vreme češće mi se stavlja do znanja da policijske sreske vlasti, po višem dobijenom naređenju, a tako isto i carinske vlasti, vrše izvestan nadzor nad stražarima ove čete i da sve, ma šta doznao, dostavlja poverljivim putem." Da je to bilo tako, kazuje i Kosta Tucaković, načelnik Podrinskog okruga, koji je zamenio Kostu Jezdića na svedočenju pred sudom za oficire u Solunu, 1917. godine.

NEKA druga dokumenta, navodno zaplenjena u Srbiji 1914. kao takva, npr. navođenje delovodnika majora Koste Todorovića, ne mogu se sa sigurnošću prihvatiti i "padaju" kada se čita o njegovim aktivnostima na prebacivanju đaka, odnosno njegovoj navodnoj komunikaciji sa višim vlastima u Beogradu - da je naređenje da zaustavi đake stiglo prekasno jer su oni već prošli. Naime, Kosta Todorović je bio povučen sa granice u unutrašnjost još u aprilu.

Dakle, ovo su saznanja o prenosu ubojnog materijala i ilegalnom prelasku pojedinih lica iz Srbije u Bosnu, koja su srpska vlada, njen ministar vojni i načelnik Generalštaba imali nepunih nedelju dana pre izvršenja atentata. Vidimo da su se ta saznanja uglavnom odnosila na vreme i podatke lokalnih i centralnih organa za pokušaje prebacivanja teških kofera, revolvera i municije posle 22. maja/4. juna 1914. godine. Pravi atentatori otišli su iz Beograda 15/28. maja i prešli u Bosnu 18. maja/1. juna. Mladi atentatori, tačnije dvojica njih koji su ilegalno prešli, nosili su četiri pištolja i šest bombi. Bombe su držali oko pojasa, a pištolje u džepovima. Treći, Čabrinović, prešao je granicu "legalno", sa Grabežovim pasošem.

U PRILOG "obaveštenosti" odgovornih o tome da se "očekuje atentat" i bura, svedoči "neprimereno" ponašanje prvih ljudi vojske. Vojvoda Putnik, načelnik Generalštaba, i sam je 14/27. juna 1914. otputovao na lečenje u banju Glajhenberg u Austro-Ugarskoj.

Prethodno je, 13/26. juna, o putu obavestio ministra Stefanovića. Načelnik Operativnog odeljenja već je bio na dužem odsustvu radi lečenja, sa celom porodicom. Ministar Stefanović, član vlade koja je "znala za plan atentata", pustio ih je na odsustvo, i to baš u zemlje sa kojima se očekivao konflikt.

Kralj Petar je otišao u Vranjsku banju na lečenje. Nikola Pašić, koji je ponovo zadobio poverenje da bude na čelu Vlade, "koji zna" za "plan atentata", raspustio je srpsku Skupštinu 24. juna i najavio početak kampanje za avgustovske izbore, koji su se imali održati 14, a saziv Skupštine 23. septembra. Pored ovih detalja, poslanik Francuske iz Beograda javio je i da će u Beogradu biti održani bal i prijem povodom kraljevog rođendana, 12. jula. Ono što je Pašić u to vreme sigurno znao jeste datum posete Franca Ferdinanda Bosni, koji je bio najavljivan u medijima.

SUTRA: Misterije oko srpskog poslanika