FELJTON - BEZ PASOŠA U KUĆNOM PRITVORU: Pekić je u Beograd dolazio nakratko i uglavnom nije pisao

Kada mi je ranih sedamdesetih oduzet pasoš, a ja odvojen od porodice u Londonu bio sam u grdnoj nevolji. Nada mnom se vodila intenzivna istraga. Po neopreznostima ili namernim indiskrecijama islednika, pukovnika P. (?) shvatio sam da u mojoj neposrednoj, pre svega noćnoj okolini, deluju dostavljači. Neke sam specijalnom taktikom otkrio, neke nikad nisam. Jednu damu na primer, koje sam se tek nedavno setio. U situacijama u kojima čovek, usled bilo kojih razloga ne vlada sobom, policija je lako uspevala da čoveka dezinformacijama ili nameštenim tragovima usmeri u pogrešnom pravcu, zbuni i zavede..." ("Godine koje su pojeli skakavci").

Tek negde početkom aprila 1971. baš pred veliko zaoštravanje režima i uvođenje "čvrste ruke" na kraju se ipak našao u Londonu. "Pasoš mi je vraćen posle velikih članaka u nemačkoj štampi o mom slučaju i dobijanja NIN-ove nagrade za "Hodočašće Arsenija Njegovana". Otputovao sam u London, nakon toga nijedna moja knjiga nije objavljena, a svi su ugovori raskinuti bez ikakvog objašnjenja... U tuđinu sam otišao iz dva razloga. Prvo što sam osetio da sam se u stvarnost utonuo i zaglibio se više nego što mi je ideja o nezavisnosti umetnosti dopuštala... Otišao sam dakle, da potvrdim unutrašnju umetničku slobodu. A još više - svoje vreme. Za rad mi treba mnogo više vremena nego što dopušta Beograd, moj način života u njemu, a i vlastita iskušenja.

PEKIĆ je u šarolikom spektru unutrašnjih neprijatelja od strane Službe državne bezbednosti svrstan i praćen kao srpska desnica i srpski nacionalista. Posle studentskih demonstracija 1968. i Maspoka u Hrvatskoj 1971-1972. uplašeni komunistički režim je počeo intenzivnije i brutalnije da se obračunava sa političkim protivnicima, kako u zemlji tako i inostranstvu. U Srbiji su organizovane nacionalističke snage viđene pre svega u vodećim kulturnim, naučnim i društvenim institucijama. Kao centri nacionalizma u javnom i kulturnom životu viđeni su Matica srpska (Novi Sad), Srpska književna zadruga, redakcija "Ježa", Udruženje književnika i Srpsko filozofsko društvo (Beograd)...

Kao najvažniji akteri pominju se Dobrica Ćosić, Dejan Medaković, Borislav Mihajlović Mihiz, Mića Popović, Vojislav Đurić, Mihailo Đurić, Živorad Stojović i drugi. Mahom krug prijatelja mlađih komunista iz studentskih dana okupljenih u centru Beograda u Siminoj 9a. Pored toga uz njih pominju se i književnici Borislav Pekić, Brana Crnčević i Matija Bećković iz Beograda, Mladen Leskovac, Pavle Ivić i Boško Petrović iz Novog Sada, zatim krug ljudi oko Srpskog filozofskog društva i Srpske pravoslavne crkve.
NAJVEĆI grehovi koji se pripisuju nacionalistima je njihovo organizovano istupanje oko

Predloga za razmišljanje 1967. (koji su potpisala 42 književnika). kao i podrška i solidarnost sa studentskim demonstracijama 1968... Takođe navodi se i protivljenje podizanju spomenika na Lovćenu i rušenju Njegoševog mauzoleja (Matija Bećković, Dejan Medaković), agitovanjem za zajam za prugu Beograd - Bar, tvrdnjama da su Crnogorci Srbi, naglašavanjem lošeg položaja Srba u Hrvatskoj, radikalnom kritikom ustavnih promena sedamdesetih (Mihailo Đurić, Dobrica Ćosić), kritika avnojevskih granica kao i same koncepcije samoupravljanja. Jačanje ove grupe naročito je uočeno početkom sedamdesetih izborom Dejana Medakovića za dekana Filozofskog Fakulteta i Dobrice Ćosića u rukovodstvo Srpske književne zadruge, a zatim i 1978. Izborom u SANU kao i dodeljivanjem Oktobarske nagrade Matiji Bećkoviću i NIN-ove Borislavu Pekiću.

Izmičući službi i političkim progonima, tu u Londonu, u kućnom miru, posvećen cveću i hobijima, u dokolici, daleko od uzavrelog balkanskog lonca, napisaće svoja najbolja dela. Stvara novelu "Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana" (1975), novelu "Odbrana i poslednji dani" (1977), "Kako upokojiti vampira" (Prva nagrada Udruženih izdavača 1977). Konačno tu nastaje i roman "Zlatno runo", fantazmagoriju u sedam tomova (1978-1986), za koji dobija 1987. Njegoševu nagradu, a koji mnogi smatraju jednim od najznačajnijih savremenih proznih ostvarenja kod nas. Po mišljenju žirija, ovaj roman je ušao u izbor deset najboljih romana napisanih od 1982. do 1992. godine. "Ja sam romaneskni ciklus 'Zlatno runo' pisao na ruke, na običnoj mašini i šest puta sam ga prekucavao. Nisam imao daktilografkinju, a to je tri i po hiljade stranica pa izračunajte."

U BEOGRAD, kada je i dolazio nakratko, uglavnom nije pisao. Družio se, obilazio prijatelje, skupljao utiske, materijal, da bi po povratku u Englesku studiozno pristupio pisanju. Međutim, čak i tamo u tuđini nije mogao a da ne bude osetljiv na bilo kakva kršenja ljudskih, posebno umetničkih prava u Jugoslaviji. Pa tako, saznavši preko "Politike" da je 1974. osuđen Ivan Ivanović zbog dela "Crveni kralj", piše Udruženju književnika Srbije:

"Ubeđen sam da je naše Udruženje, već po duhu principa na kojima počiva, dužno da se svesrdno zauzme ne samo za ličnu sudbinu književnika Ivana Ivanovića i njegovo delo, već u prvom redu za načelo umetničke i lične slobode, bez kojeg nije vredno postojanja, a koje je autoru Crvenog kralja i njegovoj knjizi brutalno povređeno."

Ivan Ivanović je bio profesora gimnazije u Kuršumliji i Aleksandrovcu, sin kapetana jugoslovenske kraljevske vojske Božidara Ivanovića, koji je nestao u jesen 1944. Ivanović je od odmalena nosio žig "narodnog neprijatelja" i porodica je trpela različite vrste pritisaka. Njegov progon počeo je 1972. posle objavljenog romana "Crveni kralj" (sam naziv knjige je bio provokativan za sudiju), koji je za temu imao fudbal i zakulisne radnje oko ovog sporta (o Crvenoj zvezdi iza koje je stajala Udba i Partizanu, kojeg su vodili generali, lažiranju utakmica, i drugim negativnim pojavama u fudbalu). Građu pronalazi u aferama koje je raspredala štampa. Proces je montiran neposredno posle smene srpskog liberalnog rukovodstva i opšteg zaoštravanja kursa i čvrste ruke prema neprijateljima društvenog uređenja svih boja.

SUTRA: Usamljeni strelac i izgnanik