FELJTON - STUDENTSKI BUNT INSPIRIŠE PISCA: Događaji 1968. Pekiću su doneli roman 'Hodočašće Arsenija NJegovana'"

Generacijski posmatrano, radi se o mladim ljudima koji su stasali posle rata i koji imaju potrebu da kritički preispituju društvene procese. To je i opšti fenomen pobune prekobrojne "bejbi bum" generacije koja dolazi na fakultete uz druge kulturološke faktore: uticaj masovne kulture, rokenrola itd. Kao i u drugim zemljama i ovde su nemiri počeli u vidu socijalnih zahteva, sukobom studenata i univerzitetske vlasti, pa su prerasli u širi sukob dela inteligencije i ideološko-političkog aparata, oko slobode stvaralaštva i političkih sloboda. U slučaju SFRJ u pojedinim sredinama socijalni, emancipatorski i humanistički zahtevi mladih su delimično gurnuti u stranu pred nacionalnim ili separatističkim stremljenjima (u Hrvatskoj i na Kosovu).

Prvi ograničeni studentski bunt u komunističkoj Jugoslaviji imao je socijalne zahteve i desio se tokom 1953/1954. na Građevinskom fakultetu, upravo kada je Pekić izlazio iz zatvora i kako sam kaže bio "opravdano odsutan". Kasnije demonstracije oko smrti Patrisa Lumumbe (1961) ili Vijetnama (1966) nisu ga privukle jer ih nije doživljavao kao previše opozicione.

NAJMASOVNIJA studentska pobuna protiv vlasti u SFRJ posle Drugog svetskog rata počela je 2. juna 1968. u Beogradu i tek je delom načela Sarajevo, Zagreb i Ljubljanu. Delimično je podstaknuta nizom demonstracija koje su od 1966. zahvatile sve veće univerzitetske centre u svetu (studentski protesti u SAD, Zapadnoj Evropi i Čehoslovačkoj (Praško proleće). Sam povod za junske demonstracije u Beogradu je dosta bizaran - sukob 2. juna 1968. studenata iz Studentskog grada i brigadista radne akcije "Novi Beograd 1968" oko ulaza u salu Radničkog univerziteta na priredbu "Karavan prijateljstva".

U međusobni obračun umešala se policija, koja je došla u žestok sukob sa studentima gde je više studenata, brigadira i milicionara povređeno. Tokom noći okupljena masa od oko 3.000 studenata demonstrira, govornici traže odgovornost za nasilje i stanje u društvu.

Prilikom pokušaja da krenu ka centru grada studenti su zaustavljeni kod Podvožnjaka, a tokom pregovora koje je, između ostalih, vodio student Vladimir Mijanović (Vlada Revolucija) dolazi do sukoba. Policija kreće u napad prebijajući sve redom. Povređeno je više stotina studenata i građana. Prema pisanju "Studenta" radilo se o 134 povređena studenta, devet brigadira, pet građana i 21 milicionera. Bilans demonstracija bilo je na desetine razbijenih prozora, ispaljenih revolverskih metaka, spaljena vatrogasna cisterna, upotrebljeno nekoliko hiljada gumenih palica i na desetine suzavaca.

VEČITI buntovnik kakav je bio nije naravno mogao ostati po strani ni tokom previranja i studentskih demonstracija 1968. Mada se ideološki nije slagao sa ciljevima nije imao dilemu da mlade ljude treba podržati protiv vladajuće duiktature. "...Privlačila me je plemenitost motiva studentskog bunta, a odbijao levi sadržaj izvesnih njihovih ciljeva. Nisam u Kapetan-Mišino zdanje išao samo tamo da budem i slušam revolucionarne govore, koji su mi ponekad dizali pritisak - nego i kao član redakcije "Književnih novina", lista koji se stavio na stranu studenata i štampao saopštenja njihovih akcionih odbora. Na drugom mestu je možda najbolje obrazložio zašto je podržao pobunu '68. godine kojoj ne pripada ideološki, jednostavno je odgovorio: "Jedina pobuna koju sam propustio bila je ona iz 1954. i žao mi je, tek sam izašao iz zatvora, a za nju nisam znao i tu više ništa ne mogu da nadoknadim."

Međutim, još tada je shvatio ideološke zablude ali i naivnost šezdesetosmaša te neminovnu propast revolucije smatrajući da će hipi pokret u svakom smislu ostaviti dublji trag na "duh stoleća" nego svi studentski protesti '68. zajedno.

STUDENSKI bunt jeste podržavao ali duhovno mu nije pripadao što dobro ilustruje sledeća njegova dnevnička zabeleška: "Ljiljana na grudima nosi amblem Crvenog univerziteta "Karl Marks". Ne kažem ništa al' mi pravo nije. Podrška je jedno, pripadnost drugo. Pita me zašto ja ne nosim amblem kad ga imam? Dobijam napad, derem se kako ga ne nosim jer nisam marksist i jer moja boja, ako je uopšte imam, nije crvena, nego bledoružičasta. Ja sam fosil, Titir, prokleti anarholiberal, za koga ne postoje nikakve proklete objektivne nužnosti. Ja se nužnosti grozim, ja sve nužnosti nabijam na...", zapisao je u svom dnevniku Pekić.

Ipak, imao je drugih koristi od revolucije. Tu na protestu studenata sinula mu je ideja za završni čin jednog od njegovih najboljih dela - "Hodočašće Arsenija Njegovana": "Ne znam šta su junski događaji doneli komunistima, o tome neka sami presude, ali meni su doneli roman. Arsenije Njegovan završava svoje hodočašće, kroz prošlost i beogradske ulice, 3. juna, kod Podvožnjaka, u jeku sukoba između milicije i studentskih demonstracija.

ODLAZAK u London, izmaknut ispred režimskih stega i tako potrebna osama, uticali su da Pekić tamo ispiše svoja najbolja dela. Zbog doslednog opozicionog stava prema Titovom režimu tokom 1970. pred sam put za London oduzet mu je pasoš, pa je tokom cele godine, sve do dobijanja "Ninove" nagrade, bio pod istragom i odvojen od porodice. Tek po dobijanju nagrade 1970. (za roman "Hodočašće Arsenija Njegovana") dobio je pasoš za izlazak iz zemlje. Žena Ljiljana koja je kao inženjer arhitekture dobila posao u Londonu (u arhitektonskom odeljenju Opštine Brent) i kći Aleksandra već su uveliko bili u Engleskoj.

Međutim, petnaest dana pred polazak, u stan mu je upala milicija, izvršila pretres i saslušavala ga. Pekić i u svojevrsnom kućnom pritvoru nastavlja grčevito da stvara. "Mila moja, pravo da ti kažem najsrećniji sam kad radim i kad ne čitam novine. Jednostavno se navikavam da ih ne čitam i primećujem da u takvim trenucima se bolje koncentrišem na ono što radim. Mislim da sam sad ušao u zrelo književno doba i da mi treba otprilike deset godina za ono što mislim da uradim", piše u London supruzi Ljiljani 13. jula 1970.

SUTRA: KUĆNI PRITVOR I ODUZIMANjE PASOŠA