FELJTON - SKUPO PLAĆENA ŠKOLA ŽIVOTA: Pekić grozničavo pokušava da nadoknadi nasilno prekinutu mladost

Nakon što mu se zdravlje u Mitrovici ozbiljno pogoršalo, prebačen je u Niš i tamošnju zatvorsku bolnicu. Službenici iz zatvora navode da je i mladi Pekić, koji je boravio u KPD Niš, preživeo tuberkulozu zahvaljujući, pre svega, paketima koje mu je često donosio otac Vojislav, inače visoki savezni činovnik. Tokom boravka u KPD Niš Pekić je prema svedočenjima bivših vaspitača tog zatvora bio jedna od glavnih uzdanica kulturnog života.

Na taj način je "ubijao vreme", ujedno se na neki način pripremao za karijeru pisca i scenariste na "darovanoj slobodi". Neumorno je čitao i gutao sve što bi mu smisleno došlo pod ruku iz zatvorske biblioteke. Radio je scenarija za domske predstave i učestvovao kao neka vrsta scenariste-dramaturga u postavljanju drugih predstava, najčešeće Nušića. Zatvorska uprava u Nišu ga je još tad primetila kao vrlo talentovanog za ove poslove.

Molbe za pomilovanje uprkos bolesti nikad nije pisao. Protivilo se to njegovim principima, za koje je držao da su politički nužni, a iznad svega časni. Smatrao je nedostojnim da milost moli od onih koje je za nemilosrdnost optuživao, "da puzi pred onima koje je u tu prašinu hteo oboriti".

PRIČALO se da je otac Vojislav, kao policijski činovnik, došao do Rankovića i da je Borislavu ponuđeno da potpiše da se odriče ideja SDOJ u zamenu za puštanje iz zatvora. On je navodno demonstrativno pocepao papir i odbio rečima - "Živela demokratija!" Tu u Nišu Pekić je dočekao smrt Josifa Visarionoviča Staljina (5. mart 1953), nakon čega je došlo do vidne liberalizacije u društvu ali i zatvorima i logorima u Jugoslaviji. Tome je, između ostalog, mogao da zahvali za svoj skori izlazak na slobodu. Naime, za Dan republike 1953. revolucionarne vlasti su se pohvalile najvećom amnestijom političkih osuđenika u istoriji. Tada je zatvor napustilo više hiljada zatvorenika i logoraša, a među njima pomilovan je i Borislav Pekić.

Pri izlasku sa robije, u otpusno-prijemnoj kancelariji Uprave uzeo je otpusnicu, "neugledno parče hartije" koja netačno potvrđuje da je izdržao 15 godina robije, dok ih je stvarno bilo tek pet, i svoju platu za tih pet godina, jedan mesec i tri dana. Po odbitku šest meseci istražnog zatvora, dva dinara i 75 para na dan. Zatim je izvršen prilično nebrižljiv lični pretres i oduzeti mu svi rukopisi, da bi mu isti, posle cenzure, bili vraćeni. Jedan detalj prilikom puštanja na slobodu iz zatvora u KPD u Nišu dobro ocrtava njegov karakter i nepokolebljive moralne nazore. Na zatvorskoj kapiji posle petogodišnje robije nudili su mu celu hrpu penkala da izabere. Ali ne, principijelni Pekić tvrdoglavo je čak i tada pred vratima zatvora insistirao da dobije baš to svoje penkalo.

ZATVORSKE dane Pekić je kasnije pretočio u trotomno studiozno delo o zatvorskom životu uopšte, "Godine koje su pojeli skakavci", koje je postalo veliki bestseler. U njima, osim sećanja i zapažanja o ličnoj sudbini, preispituje antropološki aspekt zatvora i korespodenciju zatvorskog života sa civilizacijom na slobodi, kao drugim modelom istog zatočeništva u komunizmu.

"I robija kakvu sam upoznao, i socijalizam, kakav smo upoznali, ljudski su porazi. Nekada je za mene jedina razlika bila u tome što sam znao da se sa robije kad-tad izlazi, a mislio da se iz socijalizma ne izlazi nikad... Policiji postrevolucionarnih godina, njenim islednim i zatvorskim organima, kao ni socijalističkom pravosuđu, nisam, nadam se, ni u čemu ostao dužan. Naslikao sam ih onako kako su hteli da izgledaju, ne znajući da će doći vreme kada se tom slikom neće više ponositi. Oni su, uostalom proizvod svog vremena, kome i mi dugujemo svoju sliku iz tog vremena. Ponovo ćemo se sresti, kao teme, u budućnosti, za stolom istoričara, koji mnoge od naših ciljeva, nesporazuma, omraza, neće razumeti."

Nakon pomilovanja po izlasku sa robije krajem 1953. na železničkoj stanici u Beogradu sačekali su ga roditelji, veliki broj prijatelja, u prvom redu društvo sa Simićevog majura (iznad Slavije - Čubura i Neimar).

NASTAVIO je život na "darovanoj slobodi" boraveći u krugu mladih opozicionara i istomišljenika. Mnoge pritisnute porodice "narodnih neprijatelja" u tom vremenu, instinktivno, zbijajući redove, povezivale su se često i brakovima. Takav je i Pekićev slučaj. Po izlasku sa robije zbližio se i kasnije oženio budućim arhitektom Ljiljanom Glišić, koju je upoznao jedne večeri 1955. na kartanju. Ona je bila ćerka tehničkog direktora "Vremena", a potom i okupacionog "Novog vremena" Dušana Glišića, streljanog bez suda novembra 1944, inače zeta Milana i Dragog Stojadinovića. "Stanovala sam u neposrednoj blizini u Malajničkoj ulici i poznavala Borislava Pekića samo iz viđenja od svoje rane mladosti, naročito kad sam bila u gimnaziji. Bio je markantna ličnost koju je čovek morao da zapazi - strašno visok, nekako je delovao već svojom markantnom pojavom.

Još nije nosio bradu i nije imao naočare, ali me je njegova figura i tada podsećala na Don Kihota."

GODINE po izlasku sa robije Borislav Pekić provodi u svojevrsnoj samoizolaciji. Posvećuje se čitanju, introspekciji, pisanju, studiranju psihologije. To je možda presudan period u njegovom duhovnom razvoju, koji je potom iznedrio sve što je, u stvaralačkom smislu, Pekić uradio šezdesetih i kasnije. Grozničavo pokušava da nadoknadi godine provedene u zatvoru i nasilno prekinutu mladost. No, ispalo je da vreme u zatvoru i nije bilo sasvim izgubljeno. Bila je to, u stvari, svojevrsna skupo plaćena škola života. Po njegovim rečima, adolescentsku anarhiju je smenila disciplina, a akciju meditacija, veru sumnja, a iracionalnost razum, telo duh. No i na "uslovnoj ili darovanoj slobodi", kako je voleo da kaže, i dalje njegova opsesija i osnovna tema opusa ostaje ono što je predodredilo i njegov život - priroda totalitarnih režima i način na koji se u njima snalaze pripadnici građanskog staleža. Naročit predmet pažnje su mu uniformisana lica - činovništvo, policija, carinici... - jednom rečju, uniformisana svest totalitarnog društva.

SUTRA: KOLEGE JE PODSEĆAO NA DON KIHOTA