FELJTON - "TOPLI ZEC" U TREĆOJ MUŠKOJ: Pekićeva gimnazija bila je rasadnik reakcionara

Taj događaj je ostavio duboke ožiljke na njega i njegove drugove budući da su bili u mladim i osetljivim godinama kada se formirala ličnost. Tada je, po čitavoj Srbiji, iz srednjih škola i gimnazija izbačeno više stotina đaka "reakcionara", a samo u Beogradu oko tri stotine učenika.

Na izborima za srednjoškolske narodne odbore u Prvoj beogradskoj gimnaziji rezultat je ispao nepovoljan po SKOJ, pa ih je direktor poništio. Posle govora na skupu, održanom 30. januara 1946, skojevci su započeli harangu protiv "nenarodnih elemenata", od kojih je potom izbačeno iz škole 27 đaka antikomunista. Po istoj direktivi i u unutrašnjosti Srbije skojevci su sprovodili ovu kampanju po srednjim školama, najviše u Jagodini, Prištini, Kraguejvcu, Nišu, Šapcu....

TREĆA beogradska gimnazija bila je pravi rasadnik ,,reakcionarnih đaka". Tako je Pekić, sa četrdeset dvojicom svojih drugova, bio predmet torture i batinanja ostrašćenih skojevaca.

Njegovo društvo je u hodnicima škole prošlo tzv. toplog zeca, zbog čega je došlo do protesta roditelja. Akcija je međutim sprovedena u skoro svim gimnazijama.

Pretpostavlja se da je bila na incijativu SKOJ-a i Rata Dugonjića, omladinskog funkcionera. Međutim, to nije omelo mlade demokrate da uporno nastave da plivaju uz vodu raznim pasivnim i aktivnim vidovima otpora nametnutom komunističkom jednoumlju. Ironijom sudbine, dve godine kasnije, gotovo svi skojevci - ibeovci koji su učestvovali u progonu i sami su prolazili "toplog zeca" na Golom otoku.

KRIVICA mladih gimnazijalaca bila je isključivo ideološka. Pekić ovako nagađa o svojoj:

,,... Ne sećam se u čemu se sastojala moja optužnica. Mislim između ostalog, u mojim otvorenim napadima na marksizam na časovima, u propagandama protiv akcija Narodne omladine, ali jedna od najvažnijih bila je moje uredništvo gimnazijskih zidnih novina.

Uredništvo je prelazilo sa jednog na drugi viši razred i u decembru 1945. Došao je red i na nas. Sekretarijat Narodne omladine bio je prijatno iznenađen, kad smo se, ni od koga naterani, F. i ja ponudili da posao obavimo. Radili smo nekoliko nedelja vredno i jednog dana zidne novine, raskošno tehnički opremljene, osvanule su na ulaznom predvorju.

Vek im je nažalost bio vrlo kratak. Skinute su istog dana kada ih je pročitao neko pametniji od aktivista. To što su članci obrađivali neke važnije datume iz vizantijske istorije, procedure pri pravljenju anilinskih boja, mehanizam američkog dvodomnog parlamentarizma, britansku pobedu kod El Amajena, biografiju Tomaža Masarika, itd. već je bilo dovoljno, ali je našu uredničku karijeru prvenstveno pokopala činjenica da se u celim novinama ni jedan jedini put nije spomenula Partija, ni narodnooslobodilačka borba niti jedna od tema tada u modi... "

BRUTALNA sila primenjena na mladim ljudima ostavila je na njega neizbrisiv trag, budući da je imao svega 16 godina:

,,... Video sam svoje drugove kako krvare prolazeći kroz tunel neljudske mržnje, koji će se dve tri godine kasnije nazvati ,toplim zecom, i u svoj topli zagrljaj primiti mnoge učesnike ovog iz 1946.

Video sam svoje drugove kako ćute.

Video sam sebe kako ćutim.

Video sam decu kako viču ,Smrt!, a nemaju ni 12 godina.

Video sam decu kako pokušavaju drugom ljudskom biću, starijem od njih jedva za koju godinu, naneti uvredu, bol i kako u tome uspevaju.

Video sam na podijumu konstruktore ovog živog zida, kako uživaju u svojoj maloj revoluciji, u svojoj igri sa životima svojih školskih drugova.

Video sam i te naše drugove.

Jednog maturanta kako pada pod nogama rulje, diže se, i ponovo pada, i njegovo krvavo lice, na krvavim vratima kad se poslednji put prema Sali okrenuo da svoje drugove poslednji put pogleda u lice i primi poslednji udarac."

KASNIJE u svojim memoarima godine koje su pojeli skakavci, Pekić kaže da je osećao naročito stid i kajanje jer su njegovi drugovi ali i mnogi pristrasni profesori bili zatečeni i uplašeni i nisu se odlučnije usprotivili teroru mladih skojevaca:

,, ... Možemo u svoju odbranu reći da se sve dogodilo naglo i da smo kod prvog imena bili zatečeni. U tom objašnjenju ima istine, jer kasnije sve nije išlo po skojevskom ingenioznom planu. Ali kad je do odupiranja i došlo, nije ono bilo takvo kakvo bi moralo biti da u tom trenutku nismo i mi bili više biološka nego moralna bića, ne sasvim daleko od onih koji su, izbacujući nas, ,,defašizirali" školu. Ne znam stvarnu pozadinu ni mehanizam donošenja odluke o tzv. defašizaciji. Naknadni događaji kao da govore u prilog mišljenju da je inicijativa potekla od Skoja i da za nju nije dobijeno odobrenje ni Partije ni državnih organa (što, razume se zvuči malo neverovatno, no nemoguće nije.) Jer većina izbačenih vraćena je u školu već posle nekoliko dana, a samo su neki imali prolongirane neprilike.

JA SAM se vratio u stari razred, na staro mesto, pored F. (na užas aktivista!)... Međutim, da se nije pretvorila u masakr, a na ulicama u protestni zbor roditelja, da je prošla kao ,dijalektička nužnost revolucionarnog doba,, defašizacija bi se možda pretvorila u naš stalni prosvetni manir, balkansku varijantu klasnog obrazovanja, primenjivanog u Čehoslovačkoj, gde univerzitete nisu mogla posećivati deca građanskog porekla. Govorilo se i da tuča nije bila programom predviđena, i da se dogodila spontano, kao izliv ,narodnog gnjeva,. Gnev je možda i bio spontan, ali teško da su bile spontane batine ispod kaputa izvučene..."

SUTRA: Džezom protiv nove vlasti