FELJTON - NOLETOV POBEDNIČKI KRIK: Đoković se vrlo brzo vratio na pravi kolosek

PROTIVNIK JE TIŠINA

E, TO je već nešto! Sedela je publika u dnevnom terminu na stadionu "Sizan Langlan", iako samo u trećini kapaciteta, ali dovoljno da grleno da snagu teniskom sportu i da Novaka Đokovića, kako je i priželjkivao, povede do novog trijumfa, u drugom kolu Rolan Garosa, protiv žilavog Kuevasa.

- Veoma sam zadovoljan - poručio je Novak posle meča na terenu, na francuskom jeziku, ali i dodao jedno "kom si - kom sa", tek da malo relativizuje perfekciju.

Zapretio je urugvajski specijalista za šljaku oduzetim gemom već na prvom Đokovićevom servisu. Krivac za to bile su dve isprobane skraćene lopte. Vratio se Novak brzo na pravi kolosek. Metronom je narihtao u osmom gemu. U sledećem je odservirao za set.

- Idemo! - bodrili su ga, odozgo, na, srpskom.

Nije bilo kiše koju su najavljivali meteorolozi, ali je teška zapara pritisla teren na čijim tribinama je publika, kroz maske, disala na škrge. Ništa lakše nije bilo ni dole, igračima.

- Zalijte nas! - vikale su usijane glave sa tribina ka polivačima terena između setova.

DRUGI set počeo je Novakovim brejkom. Kuevasu bi uvek bio potreban udarac više nego što to nalaže teniska logika, da bi upisao poen. Izvlačio je iz reketa sve što je mogao. Noleta je, s druge strane, u tim trenucima servis odlično služio.

- Dobra! - dopirao je Vajdin glas iz boksa.

Očas posla, prošetao se Novak u prva dva seta ka završnici meča. Zakuvalo se, onda, malo, u trećem. Brejk, pa jalova pretnja gubitkom servisa u uzbudljivom drugom gemu overena pobedničkim krikom, nervoza zbog neukog dobacivanja grupice navijača pri svakom servisu, ponovo gusto na Novakovom servis-gemu s istim ishodom i sve je, uz pečatiranje asom, bilo gotovo za nešto jače od dva sata igre.

- Dobro se osećam na terenu, igram s puno samopouzdanja, udarci su mi dobri, priprema za Rolan Garos je bila odlična i nadam se da ću otići daleko na ovom turniru - zaključio je Novak i uz aplauze publike izašao s terena.

U SLEDEĆEM kolu protivnik mu je bio Litvanac Ričardas Berankis s kojim se dobro poznaje i koji često trenira u Beogradu. Ali, malo toga zavisi od Litvanca. Kad je Novak ovako prodoran, energičan, efikasan, kao u prethodna dva nastupa, za rezultat se pita samo on. To je, kaže, osećaj koji hoće da ostavi kod protivnika. Naglašava da je turnir tek počeo, ali da mu je forma odlična.

A meč će i ovoga puta igrati uz podršku s tribina, što mu mnogo znači.

- Naravno da je lepše igrati s publikom, nego bez nje. Na velikom stadionu s njom ili bez nje, velika je razlika. Volim da igram s publikom, ona daje energiju, podstrek. Čak iako nisu na tvojoj strani, i to te, na neki način, motiviše! - dao mi je Novak zanimljiv odgovor.

KULEN ZA BRAĆU IZ SREMA

GLEDAO sam meč Francuskinje Kristine Mladenović, zajedno s našim navijačima na tribinama, a onda krenuo stazama oko terena na neki drugi teniski duel. Kanađanin Miloš Raonić ovoga puta nije igrao.

Srećem, hodajući, braću Antu i Vasu Žagara. Naši su, Srbi. Rođeni su u Francuskoj, proveli, zatim, neko vreme u Srbiji, pa se, onih turobnih devedesetih, ponovo vratili u svoju rodnu zemlju, da na miru i daljinu misle o onoj koja im sada stalno i nepovratno nedostaje. Nikad čovek ne zna na čemu je, i na kom će ga ćošku sudbina dočekati.

Deda im je davno došao iz Slovenije, pa se naselio u Sremu. Selo Ležimir, pod Fruškom gorom. Ima li lepšeg imena? Da svugde, naokolo, leži mir.

BRAĆA ovde, na Rolan Garosu, u pandemijska vremena, čuvaju red i mir. Budni sanjaju kulene i pršute sa sremskih tavana i rakijicu iz domaćeg podruma, da ih zaštite od svih virusa, nevolja i zala.

Kad prođe neko od naših tenisera, slikaju se s njim, za uspomenu i sreću.

Na izlazu iz sportskog kompleksa, njihov kolega, francuski agent, strogog lica, u tamnom odelu, elektronski mi očitava akreditaciju.

- Srbin? - pita, i ne čekajući, samoinicijativno zaključuje, menja izraz i najednom vedro odgovara: - Odmah po imenu i prezimenu znam ko ste! Tu ne mogu nikad da pogrešim.

Uče ih naši teniseri toponimima i gramatici.

Hodam, posle, ka parkingu.

- BATKE, Srbin li si? - pita me, na ulazu, Bugarin Sevdan i otvara kapiju, prepoznavši jezik dok razgovaram mobilnim telefonom, pa dodaje da pozdravim Novaka, kad ga budem sreo.

Ne zaboravlja da mi usput kaže, malo na bugarskom, malo na srpskom, a najviše po naški, komšijski, da jedva čeka da prođe još koja nedelja, pa da se, preko Beograda, Niša i Sofije drumom stušti na Crno more. Zlatni pjasci, šopska salata, hlad i vrelina zamišljenog letnjeg dana u podne.

Svi smo, ovde, u Parizu, u tim razmišljanjima, pomalo naši, i svoji.

SUTRA: KOCKICE SE SLAŽU U DOBITNI NIZ