FELJTON - SLIKA PRVOG REKETA PLANETE: Trijumf u Parizu bio je završni paragraf u Novakovom rukopisu

ŠAMPION

U SVOJOJ omiljenoj i prestižnoj prašnjavoj bašti, u Novakovom petom, a svom trinaestom finalu, ulovio je Nadal jubilarnu stotu pobedu. Istovremeno se izjednačio sa Federerom po ukupnom broju od dvadeset osvojenih grend slem titula, dok je Novak ostao na sedamnaest. Odnos u pobedama između Novaka i Nadala sada se smanjio na 29 prema 27 u korist srpskog asa. Za utehu, Đoković ostaje najbolji teniser na svetu.

Nije to bio Novakov dan. Rafa je, jednostavno, bio mnogo bolji. Nadali su se Noletovi navijači, očekivali puno više, želeli da vide osamnaesti grend slem pehar u ruci svog miljenika, ali ih je otreznio hladni vetar pod svodom "Šatrijea" koji je fijukao posle svakog Nadalovog udarca. Nade su ostale zakopane u crvenoj pariskoj prašini.

Ali, Novak se ne predaje. Džentlmenski je čestitao protivniku i sada se okreće novim izazovima. Naučiće, kaže, nešto i iz ovog poraza. Svestan je da jedan meč ne može da promeni ono što je do sada postigao u karijeri. Poručuje, istovremeno, da će dalje da napreduje. Ceni to dokle je stigao. Uzdignute glave ide napred. Vreme je pokazalo koliko je bio u pravu.

Nadao sam se, verovao, očekivao, potajno priželjkivao još jednu titulu. Novi trijumf bio bi šlag na torti, višnja na šlagu, završni paragraf u rukopisu.

Ali, nije bilo tako.

NIŠTA u životu nije onako kako planiramo. Sudbina uvek zamesi drugačije.

Dok sam sutradan privodio kraju pisanje posle velikog finala, javio mi se telefonskom porukom Marijan Vajda, čim je sleteo na bečki aerodrom. I u njoj sve objasnio.

- Bio je to jedan od loših Novakovih dana i najbolji dan za Nadala - piše mi Vajda. - Svaka čast Nadalu, uspeo je da to iskoristi do kraja. Ali, Novak i dalje ostaje šampion i prvi na svetu.

Tačno tako! Novak je i dalje na vrhu i najbolji je. Prvi je reket planete. U međuvremenu je u Australiji osvojio i osamnaestu titulu.

- Naš tim je ponosan na njegove sjajne rezultate ove godine i srećan je što radi s njim. I dalje ima motivaciju da se usavrši u svim oblastima i da bude najbolji igrač u istoriji - zaključio je Vajda.

Zna koga trenira. Zna da Novak ne odustaje. Zna da uči i iz poraza. Tačnost ove maksime dokazao je već u sledećem izdanju Rolan Garosa.

ISTORIJAT JEDNE SLIKE

BAŠTA beogradskog restorana "Madera". Baš prekoputa starog stana Miloša Šobajića, s čije terase pogled pada na hipnotišuću zelenu čoju Tašmajdanskog parka. Napolju, vrući avgust šamara obraze. Ovde, pod tendom, usred igre usplahirenih listova, prijatni povetarac hladi čelo.

Dve čaše orošenog rozea i gratinirane maline. Za susednim stolom, grupa nemačkih glumaca glasno hvali naš glavni grad. Miloš ćutke lista stranice makete.

- Pa, ovo je izvanredno! - usklikne na kraju, a lice mu se najednom ozari pod onim plesom ustreptale krošnje.

Obožava Novaka Đokovića. Vidno ga je oraspoložila ideja da uradi korice za knjigu o najboljem teniseru svih vremena.

- Sjajan je momak. Čudo je napravio za Srbiju - kaže mi, a posle će baš tim rečima započeti i predgovor u knjizi.

I sam je mnogo učinio. Tamo, u belom svetu, boreći se, slikom, da se srpska reč daleko čuje.

Maši se rukom za džep belog lanenog sakoa okačenog o naslon stolice i odmah se hvata za pisaljku. Traži od kelnera komad salvete. Počinje da kruži.

- To će da izgleda ovako! - pravi u trenu skicu za ogromnu sliku koja će biti pretočena na naslovnu stranu zamišljenu u istom trenu dok je prelistavao priče.

Potom okreće salvetu sa svih strana. A onda, zadovoljan, prinese roze ustima, zagledan u daljinu.

Sledećeg dana, Milošev stari atelje u Luci Beograd. Pred metalnim okvirima staklenih otvora zastrtih sjajnom hartijom, napolju, na vrelom betonu, prazna stolica. Unutra, skulpture se rastrčale u svim pravcima. Gajtani, vajarske aorte, održavaju ih u životu. Štrče žice koje nas nepovratno drže u vezi. Među njima, Miloš.

Već je napao platno. Ne gubi ni časa. Skicu sa salvete iz "Madere" od jutros je preneo na belo polje. Nestrpljivo iščekuje da pregleda fotografije koje je tražio još noć pre toga, da ih inkorporira u kolaž.

Iz trena u tren, rađa se Novak. U brišućem raskoraku, raspršuje parisku mlevenu ciglu, zamahuje silno rukom, doseže lopticu koja leti svemirskom brzinom, kupi je i čisti sve pred sobom.

Slika polako dobija konačnu formu. Nanosi slojeve, daje život fotografijama, širi priču u nebesa. Staje, osmatra. Dugo netremice zdržava pogled na platnu. Iznenada, jednim, energičnim potezom, na tačno utvrđenom mestu, koje samo on zna, povlači dugu žutu liniju.

- Sad je gotova! - kaže. Miloš tu ne staje. Osmišljava korice, drži nevidljivu knjigu u rukama, udiše samo njemu dostupan u vazduhu miris štamparske boje. Već vidi promociju, i sebe na njoj.

Voleo bi da platno stigne do Novaka. Slikarski div, teniskom divu. Dva dobra, na polzi Srbiji.

- Okupićemo se u galeriji. Tu slika, tu knjiga, tu mi. Imaće Novak pauzu, pojaviće se, iznenada, i on - bila mu je ideja, poslednjih dana, pre nego što će ga korona odvesti na put bez povratka.

Nije dočekao knjigu. Mnogo mi je žao zbog toga. Korona je pretekla život, kao što je nadjačala mnoga stanja. Ostala je Miloševa slika, tu je i njegova korica, koja će, oko novog Rolan Garosa, da uvede u Pariske priče o Novaku, šampionu za sva vremena.

SUTRA: POHOD NA NOVI PARISKI PEHAR